Ako roditelj nije voleo neki deo našeg JA kad smo bili deca, nećemo ga ni mi voleti. Na kraju ćemo odrasti u osobu koja mrzi sebe (ili barem neki deo sebe). Živeti, a ne voleti sebe je život prepun patnje. Mrzeti ono od čega ne možeš otići je jako teško.
Najveća ironija i paradoks celog života je što taj deo nas koji roditelj „mrzi“ ima i on, i isto ga mrzi ili ga uopšte ne vidi. I tako to ludilo generacijama ide u krug dok jedna generacija ne odluči da je dosta.
Taj deo sebe ćemo uvek skrivati i želeti da ga nema. Partnerski odnosi su pravi pakao kad se bojimo da će taj deo nas isplivati na površinu i da je onda sve gotovo. Nema šanse da pomislimo da nas neko može voleti unatoč tome. Kako bi neko mogao kod mene voleti ono što su čak i moji roditelji odbacili?
Davanje kontre nekom obrascu ponašanja koji je prisutan u porodici jako dugo je dosta težak posao. Zavoleti samog sebe je proces koji traje, ne događa se preko noći. Kad jednom stvarno zavolimo onaj deo sebe koji smo kao deca zamrzeli i potisnuli, tada doslovno počinje jedan novi život. Kad se sretnu dečje JA i odraslo JA i pruže jedno drugom ruku, odluče zajedno dalje pa šta bude, tada sve postaje lakše. Ne možemo tada verovati da smo pre mislili i radili drugačije.
Spoznaja da nismo odbačeni ili da se tog odbacivanja više ne bojimo je isceljujuća i oslobađajuća. Čini nam se kao da je sve ovo prije bio lažan život i da bi valjalo sve ispočetka s ovom novom, celovitom osobom koja smo postali.
Tek kad prihvatimo svoje dečje JA, postajemo odrasli. Dok ga poričemo i ignorišemo znači da smo i dalje to malo dete koje se mrzi jer se smatra „nevoljivim“.
Odnos između dečjeg JA i odraslog JA je najvažniji odnos u našem životu. Dok se ta dva JA ne susretnu i ne prihvate nema mirnog i sretnog života.
Autor: Moj svijet odgoja