Упутства за то како бити добар или бољи родитељ чекају иза сваког угла, а добронамерни (или не тако добронамерни) савети често долазе и кад их не тражите. Како бити срећан родитељ саветоваће вас мало ређе, а ово није ништа мање важно. Добронамерни (или не тако добронамерни) критичари могли би и да вас оптуже за себичност ако бисте о таквим саветима уопште размишљали.
Родитељи се некад нису превише преиспитивали око својих васпитних метода и последица које оне могу оставити на децу. Иако је добро да се све више информишемо, учимо и развијамо у сваком смислу, па тако и оном родитељском, постоји и друга страна медаље. Многи родитељи јављају нам се забринути за неке „грешке“, о којима сазнају у чланцима или од других родитеља – некад у парковима у свом крају, данас више у оним виртуалним парковима.
Овај текст односи се на родитеље који се боје да буду несавршени
Овај текст не односи се на родитеље који на неки начин угрожавају физичко и ментално здравље деце. Односи се на све оне родитеље који се боје да буду несавршени, а не увиђају да су довољно добри, без обзира на то што њихово дете, рецимо, не једе само органско поврће и не користи само дрвене дидактичке играчке, како саветује форум, портал или добро информисана комшиница. Односи се и на све оне родитеље који некад заиста погреше, који се манифестирају у облику човека од крви и меса, па једном у два месеца кажу свом детету нешто што би радије повукли или повисе глас. Односи се и на све оне родитеље који у овим тренуцима не налазе искључиво задовољство провођења 24 сата дневно са својим малишанима и немају енергије за развојне игре баш сваки дан.
Детету не требате савршени, него довољно добри. Што то значи? Значи да је битан образац односа који имате с дететом, а не један издвојени инцидент. И најбољи погреше, али довољно добри родитељи знају да препознају своје грешке, признају их, исправе и крену даље. Кад смо несавршени, и деци дајемо дозволу да погреше те им примером показујемо како с тим да се носе, што је врло вредна лекција у савременом свету императива савршенства и сталног надметања.
Време за себе, уживање у својим интересовањима и односима који не укључују дете 24 сата дневно, не само да је дозвољено, него је и пожељно – како за маму или тату, тако и за само дете. Многа деца одрастају у оковима уверења да су једини смисао живота својих родитеља, да им дугују успех и да не смеју да их „напусте“ тако што ће потражити своју срећу и животни пут. За дете је јако важно да се осећа вољено и да зна да вам је на првом месту, али исто тако је важно да се идентификује с родитељима који су задовољни, испуњени, који имају хобије, пријатеље и цело низ животних радости. Дете тада има времена и да му буде досадно, па учи да развија властиту машту, креативност и самоефикасност.
Кад уђемо у авион, добијемо упутства да се у случају несреће маска с кисеоником ставља прво себи, а тек потом другима, укључујући децу. Исто важи у свакодневном животу. Морате моћи да дишете – и за себе, и за њих.
Пише: Миа Роје Ђапић, маг. психологије