Сугата Митра један је од људи са другачијом визијом о томе како би образовање будућности требало да изгледа. Иако је докторирао теоријску физику, годинама се успешно бави образовањем, један је од најпопуларнијих говорника на ТЕД мрежи и приписује му се 25 изума у области когнитивне науке и технологија у образовању.
Један од његових говора на ТЕД-у који је вредан пажње односи се и на тему „Школе у облаку“. Његову књигу под овим називом ускоро ћете моћи да читате у издању ИК Едука. За предстојећи Сајам књига у Београду, за који се сви надамо да ће се одржати, подражите Едукин штанд и „Школу у облаку“. А до тад, преносимо инспиративни говор који је Сугата Митра одржао на ТЕД-у, прегледан скоро 4 милиона пута. Ако сте наставник или родитељ, ово ће бити најважнија ствар коју ћете прочитати данас.
Каква ће бити будућност учења?
„Ја имам план. Али, да бих вам рекао нешто више о томе, морам вам прво испричати једну кратку причу. Покушао сам да истражим где је настао начин учења који имамо у школама данас. Одакле је дошао?
Ако погледате како школа изгледа сада, прилично је лако одговорити на то питање. Данашњи образовни систем потекао је из периода од пре 300 година и од последње, највеће светске империје – Британског царства.
Замислите да треба да водите шоу, који се састоји у томе да управљате готово читавом планетом, без телефона, без компјутера, уз помоћ података који су вам исписани на парчету папира, док путујете бродовима. Али Викторијанци су у томе успели. И то што су постигли заиста је невероватно. Створили су глобални рачунар састављен од људи. Тај компјутер је и даље с нама данас и зове се бирократска административна машина.
А да би та машина радила, потребно вам је баш много људи. Зато су направили још једну машину која ће те људе производити. Та друга машина зове се школа.
Школе су производиле људе који су потом постајали делови бирократске административне машине. Ти људи морају бити међусобно идентични и морају знати три ствари:
- морају имати добар рукопис, јер су подаци тада писани руком
- морају знати да читају
- морају знати да врше основне рачунске операције из главе
Морају бити толико идентични да можете да узмете једног са Новог Зеланда и пребаците га у Канаду, а да се он одмах уклопи и настави као да се ништа није променило.
Овај систем је и данас са нама и константно производи идентичне људе за машину која више не постоји, јер империје више нема.
И шта ћемо ми сад да урадимо? Рекао сам једном да су школе какве знамо, данас застареле. Не кажем да је образовни систем покварен, иако се то често може чути. Он није покварен, напротив, дизајниран је фантастично. Само нам, такав какав је, више не треба. Истекао му је рок.
Ми знамо како свет изгледа данас, али не знамо како ће изгледати сутра. Оно што је јасно јесте да ће људи моћи да раде колико желе, одакле желе, оно што желе. Али, како ће их наш садашњи образовни систем за то припремити?
Пре 14 година радио сам у Њу Делхију, учио сам људе и децу да програмирају. Крај фирме у којој сам радио налазио се гето. Питао сам се како ће та деца икада научити да програмирају? И да ли би уопште требало?
Истовремено, виђао сам много богатих родитеља деце коју сам подучавао. Сви они су својој деци купили компјутере и долазили са речима како су им деца невероватно интелигента и надарена за рад на рачунару.
Питао сам се како то да су сва та богаташка деца тако талентована и паметна? Шта су то сиромаси радили погрешно?
Да бих добио одговор на то питање, спровео сам експеримент. У зиду зграде у којој сам радио направио сам рупу и у њу поставио компјутер. Деца су одмах дотрчала и питала ме шта је то. Рекао сам неодређено: „Не знам, нешто…“ Отишао сам и вратио се после осам сати. Затекао сам их како сурфују и претражују интернет! Био сам запањен и то поделио са својим колегама који су имали једноставно објашњење – мора бити да је неко од мојих ученика прошао туда и показао им како се користи. И то је звучало прилично вероватно.
Зато сам решио да експеримент поновим. Али у селу удаљеном 500 километара где је вероватноћа да ће се појавити софтверски инжењер ниоткуда – веома мала.
Поставио сам им компјутер, окренуо се и отишао. Вратио сам се после пар месеци и чим су ме видели рекли су: треба нам бржи процесор и бољи миш. Питао сам: „Како, побогу, знате све то?“.
На свом, дечјем језику су ми објаснили – дао си нам машину која разуме само енглески, па смо морали да научимо себе енглески да бисмо је користили.
Широм земље понављао сам овај експеримент и добио сваки пут исте резултате. И почео да их објављујем. Рекао сам да за девет месеци, група деце остављена са рачунаром који ради на језику који не познају, било ком језику, може да постигне исти ниво знања који има секретарица на западу. Видео сам како се то дешава, више пута.
Али, био сам радознао – шта би још могли да ураде, кад све ово умеју и могу? И наставио сам да експериментишем. Деци у једном удаљеном селу оставио сам компјутер са гомилом информација о ДНК, на енглеском језику. Дао сам им тест о томе што је у компјутеру, како бих утврдио да ли имају неко предзнање. На тесту су, наравно, сви добили нулу. Вратио сам се после два месеца, рекли су ми да они то ништа не разумеју. Питао сам их: „Добро, а колико сте дуго покушавали и на крају схватили да не можете да разумете ништа?“. Одговор једне девојчице је био:
„Па, нисмо ми одустали. Сваки дан гледамо. Али једино што смо до сад схватили је да неправилна репликација ДНК доводи до болести. Ништа друго не знамо.“
Дао сам им тест и овог пута, било је у просеку 30% тачних одговора. Али викторијанска правила кажу – то није довољно, пали су. Дакле, треба им учитељ. А учитеља нисам имао.
Зато сам их замолио да наставе да уче, а једну девојку да им помогне. Међутим, како ни она сама о науци није знала ништа, рекао сам јој да употреби метод „баке“ – да стоји иза њих и диви се свему што су они научили, а што она, ето, сигурно не би умела. Када сам се после два месеца вратио и дао им тест, резултат је скочио на 50% тачних одговора.
Какви ће бити послови будућности?
И какво ће бити учење? Знамо какво је данас. Деца савијена над књигом, с мобилним телефоном у једној руци или тик поред. Тегле килограме књига у школу, где се од њих углавном тражи да седе мирно, ћуте и слушају.
Али, како ће бити сутра? Можда нећемо уопште морати да идемо у школу? Можда ћемо имати могућност да оно што треба да знамо, сазнамо за два минута. Да ли је могуће се крећемо према будућности у којој ће нам знање, заправо, вити сувишно?
То стварно звучи ужасно. Па ми смо људска бића и знање је оно што нас разликује од мајмуна! Уосталом, погледајте колико нас је далеко знање довело за само 10.000 година.
Делује да је кључна реч, заправо, охрабривање.
Постоје докази у неуронауци. Рептилски део мозга, који се налази у његовом средишту, искључује све остале функције, кад је угрожен. Гаси префронтални кортекс, који је задужен за учење. А казне и претње се управо тако доживљавају – као претње и угрожавање. Ми, дакле, терамо своју децу да затворе своје мозгове, па да онда седну да уче и раде. Зашто је такав систем уопште створен? Па, био је потребан.
У доба царства постојао је период кад су управо такви људи били потребни – они који би преживели и у претећим околностима. У рову. Али године царства су прошле. И шта се сад дешава са креативношћу у овом добу у ком живомо?
Па, морамо да померимо равнотежу. Са претње на задовољство. Требало би учење да посматрамо као резултат образовне самоорганизације. Ако дозволите образовном процесу да се сам организује, учење ће се појавити.
Није ствар у томе да натерате учење да се деси, већ да дозволите да оно настане.
Наставник је тај који покреће процес, а затим се повуче и посматра учење како настаје. Да бих показао да је то заиста тако, планирам да изградим средине самоорганизованог учења (SOL). Њих заправо чине широкопојасни интернет, сарадња и охрабривање на једном месту. Испробао сам ово у многим школама широм света и наставници би ме питали: „И, шта? Учење се само деси?“. Да, само се деси.
Начин на који ово функционише?
Па, рецимо, питајте деветогодишњака: „Ако би знао да се метеор креће ка Земљи, како би утврдио да ли ће ударити у Земљу или не?“ Он ће вам вероватно збуњено рећи: „Шта? Како?“. Ви му, затим, одговорите: „Постоји чаробна реч – тангента угла.“ А ако му дате интернет и охрабрење, он ће даље сам.
Постављао сам деветогодишацима баш разна питања: како је свет настао, кад ће се завршити, откуд нам ваздух који удишемо… Добијао сам невероватне одговоре, без икакве помоћи наставника. Наставник само поставља питање и потом се повлачи и диви одговору.
Шта је, дакле, моја жеља? Моја је жеља да створимо будућност учења. Не желимо да будемо резервни делови огромног људског компјутера, зар не? Моја је жеља да изградим школу у облаку. Била би то школа у којој ће деца ићи у интелектуалну авантуру, покренута питањима својих наставника.
Цео говор можете послушати овде:
Приредила: А. Цвјетић