Sugata Mitra jedan je od ljudi sa drugačijom vizijom o tome kako bi obrazovanje budućnosti trebalo da izgleda. Iako je doktorirao teorijsku fiziku, godinama se uspešno bavi obrazovanjem, jedan je od najpopularnijih govornika na TED mreži i pripisuje mu se 25 izuma u oblasti kognitivne nauke i tehnologija u obrazovanju.
Jedan od njegovih govora na TED-u koji je vredan pažnje odnosi se i na temu „Škole u oblaku“. Njegovu knjigu pod ovim nazivom uskoro ćete moći da čitate u izdanju IK Eduka. Za predstojeći Sajam knjiga u Beogradu, za koji se svi nadamo da će se održati, podražite Edukin štand i „Školu u oblaku“. A do tad, prenosimo inspirativni govor koji je Sugata Mitra održao na TED-u, pregledan skoro 4 miliona puta. Ako ste nastavnik ili roditelj, ovo će biti najvažnija stvar koju ćete pročitati danas.
Kakva će biti budućnost učenja?
„Ja imam plan. Ali, da bih vam rekao nešto više o tome, moram vam prvo ispričati jednu kratku priču. Pokušao sam da istražim gde je nastao način učenja koji imamo u školama danas. Odakle je došao?
Ako pogledate kako škola izgleda sada, prilično je lako odgovoriti na to pitanje. Današnji obrazovni sistem potekao je iz perioda od pre 300 godina i od poslednje, najveće svetske imperije – Britanskog carstva.
Zamislite da treba da vodite šou, koji se sastoji u tome da upravljate gotovo čitavom planetom, bez telefona, bez kompjutera, uz pomoć podataka koji su vam ispisani na parčetu papira, dok putujete brodovima. Ali Viktorijanci su u tome uspeli. I to što su postigli zaista je neverovatno. Stvorili su globalni računar sastavljen od ljudi. Taj kompjuter je i dalje s nama danas i zove se birokratska administrativna mašina.
A da bi ta mašina radila, potrebno vam je baš mnogo ljudi. Zato su napravili još jednu mašinu koja će te ljude proizvoditi. Ta druga mašina zove se škola.
Škole su proizvodile ljude koji su potom postajali delovi birokratske administrativne mašine. Ti ljudi moraju biti međusobno identični i moraju znati tri stvari:
- moraju imati dobar rukopis, jer su podaci tada pisani rukom
- moraju znati da čitaju
- moraju znati da vrše osnovne računske operacije iz glave
Moraju biti toliko identični da možete da uzmete jednog sa Novog Zelanda i prebacite ga u Kanadu, a da se on odmah uklopi i nastavi kao da se ništa nije promenilo.
Ovaj sistem je i danas sa nama i konstantno proizvodi identične ljude za mašinu koja više ne postoji, jer imperije više nema.
I šta ćemo mi sad da uradimo? Rekao sam jednom da su škole kakve znamo, danas zastarele. Ne kažem da je obrazovni sistem pokvaren, iako se to često može čuti. On nije pokvaren, naprotiv, dizajniran je fantastično. Samo nam, takav kakav je, više ne treba. Istekao mu je rok.
Mi znamo kako svet izgleda danas, ali ne znamo kako će izgledati sutra. Ono što je jasno jeste da će ljudi moći da rade koliko žele, odakle žele, ono što žele. Ali, kako će ih naš sadašnji obrazovni sistem za to pripremiti?
Pre 14 godina radio sam u Nju Delhiju, učio sam ljude i decu da programiraju. Kraj firme u kojoj sam radio nalazio se geto. Pitao sam se kako će ta deca ikada naučiti da programiraju? I da li bi uopšte trebalo?
Istovremeno, viđao sam mnogo bogatih roditelja dece koju sam podučavao. Svi oni su svojoj deci kupili kompjutere i dolazili sa rečima kako su im deca neverovatno inteligenta i nadarena za rad na računaru.
Pitao sam se kako to da su sva ta bogataška deca tako talentovana i pametna? Šta su to siromasi radili pogrešno?
Da bih dobio odgovor na to pitanje, sproveo sam eksperiment. U zidu zgrade u kojoj sam radio napravio sam rupu i u nju postavio kompjuter. Deca su odmah dotrčala i pitala me šta je to. Rekao sam neodređeno: „Ne znam, nešto…“ Otišao sam i vratio se posle osam sati. Zatekao sam ih kako surfuju i pretražuju internet! Bio sam zapanjen i to podelio sa svojim kolegama koji su imali jednostavno objašnjenje – mora biti da je neko od mojih učenika prošao tuda i pokazao im kako se koristi. I to je zvučalo prilično verovatno.
Zato sam rešio da eksperiment ponovim. Ali u selu udaljenom 500 kilometara gde je verovatnoća da će se pojaviti softverski inženjer niotkuda – veoma mala.
Postavio sam im kompjuter, okrenuo se i otišao. Vratio sam se posle par meseci i čim su me videli rekli su: treba nam brži procesor i bolji miš. Pitao sam: „Kako, pobogu, znate sve to?“.
Na svom, dečjem jeziku su mi objasnili – dao si nam mašinu koja razume samo engleski, pa smo morali da naučimo sebe engleski da bismo je koristili.
Širom zemlje ponavljao sam ovaj eksperiment i dobio svaki put iste rezultate. I počeo da ih objavljujem. Rekao sam da za devet meseci, grupa dece ostavljena sa računarom koji radi na jeziku koji ne poznaju, bilo kom jeziku, može da postigne isti nivo znanja koji ima sekretarica na zapadu. Video sam kako se to dešava, više puta.
Ali, bio sam radoznao – šta bi još mogli da urade, kad sve ovo umeju i mogu? I nastavio sam da eksperimentišem. Deci u jednom udaljenom selu ostavio sam kompjuter sa gomilom informacija o DNK, na engleskom jeziku. Dao sam im test o tome što je u kompjuteru, kako bih utvrdio da li imaju neko predznanje. Na testu su, naravno, svi dobili nulu. Vratio sam se posle dva meseca, rekli su mi da oni to ništa ne razumeju. Pitao sam ih: „Dobro, a koliko ste dugo pokušavali i na kraju shvatili da ne možete da razumete ništa?“. Odgovor jedne devojčice je bio:
„Pa, nismo mi odustali. Svaki dan gledamo. Ali jedino što smo do sad shvatili je da nepravilna replikacija DNK dovodi do bolesti. Ništa drugo ne znamo.“
Dao sam im test i ovog puta, bilo je u proseku 30% tačnih odgovora. Ali viktorijanska pravila kažu – to nije dovoljno, pali su. Dakle, treba im učitelj. A učitelja nisam imao.
Zato sam ih zamolio da nastave da uče, a jednu devojku da im pomogne. Međutim, kako ni ona sama o nauci nije znala ništa, rekao sam joj da upotrebi metod „bake“ – da stoji iza njih i divi se svemu što su oni naučili, a što ona, eto, sigurno ne bi umela. Kada sam se posle dva meseca vratio i dao im test, rezultat je skočio na 50% tačnih odgovora.
Kakvi će biti poslovi budućnosti?
I kakvo će biti učenje? Znamo kakvo je danas. Deca savijena nad knjigom, s mobilnim telefonom u jednoj ruci ili tik pored. Tegle kilograme knjiga u školu, gde se od njih uglavnom traži da sede mirno, ćute i slušaju.
Ali, kako će biti sutra? Možda nećemo uopšte morati da idemo u školu? Možda ćemo imati mogućnost da ono što treba da znamo, saznamo za dva minuta. Da li je moguće se krećemo prema budućnosti u kojoj će nam znanje, zapravo, viti suvišno?
To stvarno zvuči užasno. Pa mi smo ljudska bića i znanje je ono što nas razlikuje od majmuna! Uostalom, pogledajte koliko nas je daleko znanje dovelo za samo 10.000 godina.
Deluje da je ključna reč, zapravo, ohrabrivanje.
Postoje dokazi u neuronauci. Reptilski deo mozga, koji se nalazi u njegovom središtu, isključuje sve ostale funkcije, kad je ugrožen. Gasi prefrontalni korteks, koji je zadužen za učenje. A kazne i pretnje se upravo tako doživljavaju – kao pretnje i ugrožavanje. Mi, dakle, teramo svoju decu da zatvore svoje mozgove, pa da onda sednu da uče i rade. Zašto je takav sistem uopšte stvoren? Pa, bio je potreban.
U doba carstva postojao je period kad su upravo takvi ljudi bili potrebni – oni koji bi preživeli i u pretećim okolnostima. U rovu. Ali godine carstva su prošle. I šta se sad dešava sa kreativnošću u ovom dobu u kom živomo?
Pa, moramo da pomerimo ravnotežu. Sa pretnje na zadovoljstvo. Trebalo bi učenje da posmatramo kao rezultat obrazovne samoorganizacije. Ako dozvolite obrazovnom procesu da se sam organizuje, učenje će se pojaviti.
Nije stvar u tome da naterate učenje da se desi, već da dozvolite da ono nastane.
Nastavnik je taj koji pokreće proces, a zatim se povuče i posmatra učenje kako nastaje. Da bih pokazao da je to zaista tako, planiram da izgradim sredine samoorganizovanog učenja (SOL). Njih zapravo čine širokopojasni internet, saradnja i ohrabrivanje na jednom mestu. Isprobao sam ovo u mnogim školama širom sveta i nastavnici bi me pitali: „I, šta? Učenje se samo desi?“. Da, samo se desi.
Način na koji ovo funkcioniše?
Pa, recimo, pitajte devetogodišnjaka: „Ako bi znao da se meteor kreće ka Zemlji, kako bi utvrdio da li će udariti u Zemlju ili ne?“ On će vam verovatno zbunjeno reći: „Šta? Kako?“. Vi mu, zatim, odgovorite: „Postoji čarobna reč – tangenta ugla.“ A ako mu date internet i ohrabrenje, on će dalje sam.
Postavljao sam devetogodišacima baš razna pitanja: kako je svet nastao, kad će se završiti, otkud nam vazduh koji udišemo… Dobijao sam neverovatne odgovore, bez ikakve pomoći nastavnika. Nastavnik samo postavlja pitanje i potom se povlači i divi odgovoru.
Šta je, dakle, moja želja? Moja je želja da stvorimo budućnost učenja. Ne želimo da budemo rezervni delovi ogromnog ljudskog kompjutera, zar ne? Moja je želja da izgradim školu u oblaku. Bila bi to škola u kojoj će deca ići u intelektualnu avanturu, pokrenuta pitanjima svojih nastavnika.
Ceo govor možete poslušati ovde:
Priredila: A. Cvjetić