Када упознате особу са Аспергеровим синдромом, могуће је да не приметите ништа, а могуће је да само запазите поједине елементе њеног понашања, које описујете као помало „чудне“ или „необичне“. Тешко их је разликовати, јер је њихова интелигенција потпуно очувана, међутим они имају проблем са социјалним вештинама и склони су опсесивном фокусу на једну тему, или да изнова и изнова понављају иста понашања и радње.
Прочитајте и: Све боје аутистичног спектра
Аспергеров синдром, према старој класификацији менталних поремећаја и поремећаја понашања је сматран као засебна дијагноза. Од 2013. године, према класификацији Америчке асоцијације психијатара, Аспергеров синдром је са осталим первазивним развојним поремећајима (дечји аутизам, атипичан аутизам, Ретов синдром…) сврстан у једну категорију – поремећаји аутистичног спектра, те се не користи више као самостална дијагноза, већ се употребљава термин високофункционални аутизам. Међутим термин Аспергер (или Аспергеров синдром) је и даље у честој употреби. Аспергеровом синдрому и осталим поремећајима из групе первазивних развојних поремећаја је заједничко да су присутна квалитативна оштећења реципрочних социјалних интеракција и образаца комуникације. Развој је измењен од најранијег детињства, а репертоар активности и интересовања је стереотипан и оскудан.
Код Аспергеровог синдрома говор се развија на време, без кашњења, али има необичан садржај. Може нам се чинити да имају монотон, „роботизован“ глас. Углавном буквално схватају говор, не разумеју иронију, сарказам нити шале. Интелигенција је очувана, па чак могу да буду и натпросечно интелигентни. Могу бити и изразито талентовани за неке ствари (савант способности). Деца са Аспергеровим синдромом могу имати изузетну меморију и бити талентовани за уметност (сликарство, музику, књижевност). Фацијална гестикулација је доста неразвијена, тако да они веома мало показују изразе лица – осим љутње и жалости.
Као и код аутизма, социјалне интеракције су сиромашне и без емпатије. Они нису у могућности да препознају туђе намере и осећања, јер једноставно немају представу о томе да други око њих имају емоције и жеље. Уколико разумеју да други људи имају осећања, потребе и жеље, имају потешкоће да их препознају. Често уживају у репетитивним радњама и ритуалима. Воле да имају тачан дневни распоред активности, који ако се промени, може да изазове бурне реакције код њих.
Не воле нове ситуације, непредвиђене околности. Могу да имају некординисане моторне покрете, па их често доживљавамо као неспретне. Присутне су стереотипије. Њихова интересовања су ограничена, али имају јако добро механичко памћење. Могу да користе изразе и фразе које нису карактеристичне за њихов узраст, па нам може деловати да кад причамо са дететом, имамо утисак да причамо са много старијом особом. Њихова чула су интензивнија, те јаче осећају мирис, укус и додир, али могу бити преосетљиви на звучне, визуелне или тактилне стимулусе. Делују нам као да су у свом свету, посвећени себи и сопственом распореду. Њихова прогноза је боља од осталих облика первазивних развојних поремећаја јер имају доста велике шансе, да кад одрасту, самостално фукнкционишу. У каснијем добу, код њих је повећан ризик за развој психоза или поремећаја расположења, попут депресије. Аспергеров синдром се најчешће примећује у трећој години и чак је осам пута чешћи код дечака.
Какав је третман код деце са Аспергеровим синдромом
Терапија која се примењује на первазивне развојне поремећаје, у овом случају на Аспергеров синдром и поремећаје из аутистичног спектра је свеобухватна и покрива све сегменте дечјег развоја. Ради се бихејвиорална (АБА) терапија, која се састоји од бројних програма, који су пажљиво изабрани за свако дете, према његовим индивидуалним потребама. Деца са Аспергеровим синдромом имају доста снага попут изузетног фокуса, истрајности, обраћања пажња на детаље и способности за препознавање образаца. Њихове снаге су веома значајни чиниоци терапије, јер их терапеут препознаје, те их користи у раду. Терапија је усмерена на кључне симптоме, те се највише ради на друштвеним вештинама, интеракцији и социјализацији.
Учи се и како да се превазиђу јаке емоционалне реакције, да се сузбију репетитивне и стереотипне радње и ритуали, да се превазиђе стрес и анксиозност. Ради се на логичком закључивању, предвиђању исхода, гледању ствари из перспективе другог, и самим тим на развоју емпатије.
Терапеут учи дете како да препозна туђу мимику, гестикулацију, осећања, жеље и потребе. Дете има највише потешкоћа у успостављању односа са другима, те се ради највише ради на томе – учи се интеракцији и социјализацији. Проблеми који се још могу јавити су хватање лопте, везивања пертли, писање, па се раде вежбе за фину и грубу моторику и графомоторичке вежбе. Раде се вежбе билатералне координације, вежбе за проприоцептивни и вестибуларни систем, вежбе за праксију тела и шаке по потреби. Успех и први резултати су најчешће видљиви убрзо, у првих неколико недеља до неколико месеци.
Након сваке завршене терапије, родитељу се напише детаљно шта је рађено са дететом на терапији, како би родитељ могао да обнавља поступак са терапије код куће. Неки родитељи се одлучују за неколико терапија дневно (1-4 терапије сваки дан), док се други одлучују за неколико терапија на недељном нивоу. О броју терапија одлучује сам родитељ, према могућностима и потребама. Резултати зависе од капацитета детета, интензитета и квалитета рада, али и од ,,понављања градива“ са терапије код куће. Родитељи се сматрају котерапеутима и представљају један од кључних фактора за напредак. Дете ће брже усвајати нове вештине, градиво и боље напредовати уколико се више времена посвети раду са њим. Аспергеров синдром, као и остали первазивни развојни поремећаји, односно поремећаји из аутистичног спектра нису пролазног карактера, већ су трајна стања. Уколико се примењује одговарајућа терапија, могуће је сузбити или свести симптоме на минимум, тако да не ремете свакодневно функционисање.
Нева Почуча, дечији психолог и АБА практичар, Ваш психолог тим