Раније сам писала о правима жена и именицама, односно законом одређеној равноправности у језику, које би женама требало да помогну да се макну из неравноправног положаја, па макар и по цену измишљања речи не би ли се закону у сусрет изашло.
Тада сам изоставила причу о нечему, заправо о једној речи, која је закону промакла, а богами и свима који о равноправности полова причају. И да буде још горе, она не може да се промени, просто нема маште која може да је стави у женски род, нити би то смело да се ради. Баш као што ни она не би смела да се користи ван мушког рода. А она је почетак свега, клица неравноправности.
Узмимо на пример:
Нешто пре ове епидемије, натрчим у парку на другарицу. Сто година се нисмо виделе. Седи сва срећна са ћерком на клупи. Ћерка, наравно, одрасла без питања, последњи пут кад сам је видела ми је скоро око истерала мрежом за ловљење лептирова, покушавала да падне са полице за ципеле и инсистирала да се кући врати у мојим ципелама, мада је имала примедбу да им фале штикле. То што су јој биле драматично превелике јој није сметало. Дотични пегави девојчурак се претворио у много лепу младу жену, која се баш обрадовала што ме поново види. Укратко, све је било дивно. Одмах сам информисана и да је дојучерашње дете добило своје дете и да га ено тамо код тобогана. Још дивније. Да бих видела на чему јој честитам, млада мама је дигла руку увис и почела да виче:
– Сине, дођи овамо! Сад! Оди код маме! Синеее!
Ја сам срећно чекала да се појави нешто мало мушко, у знојавој мајици и одраних колена, љуто што је због мене морало да прекине игру. Уместо тога, пред нас је дотапкала девојчица, велика, односно мала онолико колико је њена мајка била кад сам је последњи пут видела.
– Сине Милице, да упознаш тету…
Син је затрептао стидљиво, накривио главу са рајфом на цвеће, преместио се с ноге на ногу са срозаним чипканим сокнама, и пружио ми руку окићену пластичним прстенчићима.
– Реци тети, сине, ко ти је купио хаљину – додала је моја другарица.
Син Милица се погладило или ипак погладила по тиластој, розе хаљини, на чијој пуфнастости би јој и Чајковски позавидео и прошапуто:
– Бака.
После тога је син Милица био, била, слободан да отрчи назад тобогану и поново ухвати ред.
То исто вече сам натрчала на парче телевизијске серије, која се тада емитовала по тек 597. пут. У њој мајка пита:
– Сине Невена, где си пошла? Ајде, сине, прво да ручаш.
Син са две плетенице, очито женско, којим поводом је и име Невена добио, признаје да је кренуо у школу.
Да ли сте икада приметили колико је синова женског рода око вас? Само немојте да ми кажете да је то тепање, јер никада никог нисам чула да свог сина од миља зове »ћерко«. Јер, то би била брука. Али није брука да се, због љубави, девојчице, девојке и жене, зову синовима. Чак ни онда када постоје синови, на којима може да се потроши потреба за изговарањем те речи. Мада, ја имам два сина и једну ћерку, никад је сином нисам назвала, као што не бих таман да сам три ћерке родила.
Ако мене питате, у том, макар и нехотичном, звању женског рода сином, почиње неравноправност и нема закона, ни речи која би од сина направила ћерку, јер ћерке своју именицу већ имају. Јесте, знам да је мало незгодна за често понављање, нарочито у вокативу, сметају некако лаком изговору к и ћ, али зато послушајте бабе. Бабе су закон. Нарочито бабе са села. Имају дивну реч »ћера«. Много лепо звучи и у, што би старије српски било речено, зватељном падежу – ћеро!
Искрено, ма колико неравноправно звучало, а и јесте, мање ми смета када мушкарци женски род зову синовима. То им рачунам на држање сопствене родне припадности и могуће чежње за настављачем презимена. Мада, ту будућност презимена мора неко да роди, простом деобом то неће да се деси. Ћерке су ништа мање важне и драгоцене од синова. Зато ми ваљда више смета када жене зову женски род синовима, оне би бар морале да знају вредност свог рода.
Због тога ми је прилично свеједно да ли је неко архитекта или архитетка, али бих молила да се равноправности у језику удари темељ тиме да се женска деца не зову синовима. Прво ми жене да порадимо на томе, па онда да то и мушкарцима фино и убедљиво, како само ми то знамо, објаснимо. Хвала унапред.
Аутор: Јелица Грегановић
Извор: Жена Блиц