Осећање кривице код мајки је токсично осећање које долази из нечињења према детету на одређени начин, претераног чињења према детету или погрешног чињења према детету. Притом, начини на које се одређене ствари чине у родитељству константно су подложни променама, како у науци, тако и у култури, која осликава вишегенерацијске моделе мајчинства. Преносећи се са колена на колено, формирају се невидљива правила за сваку нову мајку у једној породици. Ова правила пребојена су утицајем друштва у тренутку у ком се та жена остварује као мајка. У овом специфичном миксу порука, обликује се осећај кривице код мајки.
Идеја о доброј мајци је креирана кроз културу. У нашој култури циркулише порука о жртвовању за децу и породицу, што последично деци развија осећај кривице, потпуно беспотребно.
Како кривица одржава зачарани круг идеје о “лошој, неуспешној мајци”?
Висока очекивања вођена идејом о савршеној мајци, воде жену ка томе да се потпуно посвети својој деци, да себе означи као носиоца комплетне одговорности за развој деце.
У овом вртлогу презахтевних задатака, жена постепено одустаје од личних потреба.
Преморена, постепено почиње да чини све више грешака и подбацује у постављеним нереалним циљевима родитељства. Свесна тог неуспеха, али не и зашто до њега долази, жена почиње да осећа љутњу, немир, анксиозност, потребу да оде, све веома интензивно. Тај појачан интензитет долази из изостанка нормализације ових мисли и осећања. Свака жена их осећа и свака жена понекад пожели време за себе, али под сенком приче о идеалној мајци, то је потиснуто.
Судар нереалних очекивања и реалности код жене доводи до појачаног интензитета лоших мисли и осећања, што отвара зачарани круг идејом: “Ако тако мислим и осећам, морам бити лоша мајка, нисам успела у родитељству”. Извитоперена кривица је заправо производ тежње ка савршеном родитељству, потискивања приче о осећањима и потискивања нормалних, људских реакција на недостатак сна, појачани емоционални и физички напор.
Шта је заправо потребно за здрав живот породице са дететом?
Поруке које долазе кроз породично стабло, култура, медији, динамика породице, захтеви друштва, обликују идеје о вечито задовољном, здравом, неповређеном, срећном детету и о мајци која је насмејана, задовољна, увек расположена и неуморна, увек савршено спремна да одговори на савршен начин.
Да ли из овакве поставке настају савршена деца? Одговор је не.
Ово је нереална ситуација са обе стране. Без обзира колико се мајка трудила да заштити дете, оно ће се и испрљати и повредити, биће изложено инфекцијама у колективу, па ће се разболети. Очигледно да тежња ка савршенству заправо само спутава природан ток развоја и детета и породице.
Сваком детету је за здрав развој потребна сигурна љубав, брига, нежност, флексибилност, одговарање на дечије потребе. Затим, толеранција на сопствене грешке и учење из њих. На тај начин се снижава ниво анксиозности који циркулише породичним системом, деца се уче да буду толерантна према себи и према другима, као и да у породици не може бити од већег значаја изведба од сусретања потреба. Такође, за спречавање развоја анксиозности код деце, јако је важно да не доживљавају родитеље као већа и савршенија бића него што они већ јесу у њиховом дечјем свету. То значи да је у породици не само дозвољено, већ и пожељно, да се испољи туга, да родитељ сме да се заплаче, да се осећа уморно и немотивисано.
Фокусирање на нормализацију осећања у породици и напуштање идеја о савршеном родитељству, враћа породици веће шансе да жена буде здрава, како психички, тако и физички, да буде способнија да потражи помоћ када јој је то потребно, као и да се ризик од пораста анксиозности и кривице код деце умањи, или потпуно нестане.
Мр Анђелка Јелчић, дипл. спец. педагог и породични психотерапеут, Ваш психолог тим