Пре неколико дана, пријатељ ми је скренуо пажњу на есеј Артура Ц. Брукса у Атлантику, под насловом „Једна једина ствар коју можете учинити за своју децу.“ Брукс је харвардски научник, бивши председник Америчког предузетничког института и аутор 13 књига, укључујући једну коју је написао заједно са Опром Винфри.
У свом есеју износи много ставова са којима се слажем. На пример, да „родитељска техника која заиста нешто значи јесте топлина и нежност“ и да „ћете направити много грешака, али оне углавном неће оставити трага.“
Дакле, Брукс каже — не морамо бити савршени родитељи. Деца ће бити добро.
Потпуно се слажем.
Али нисам нимало уверена у премису на којој гради тај аргумент. Брукс тврди да је у реду што правимо грешке у родитељству јер начин на који одгајамо децу ионако није пресудан — карактер деце много више обликују гени него средина у којој одрастају. „Огроман део личности је биолошки и наследно условљен,“ пише Брукс, позивајући се на неколико истраживања.
Мислим да овде претерује — и да превиђа неке важне ствари.
Брукс најпре наводи студију која сугерише да гени играју велику улогу у обликовању личности. Цитира истраживање из 1996. на 123 пара једнојајчаних близанаца и 127 парова двојајчаних, према ком се процењује да је 41% неуротицизма наследан, 53% екстроверзије, 61% отворености ка искуству, 41% пријатности и 44% савесности.
Али кад размишљам о томе каква особа желим да моја деца постану, нисам фокусирана на овакве широке црте личности. Да, надам се да моја деца неће бити неуротична, и надам се да ће одрастати као савесни, пријатни и отворени људи. (За екстроверзију ме баш и није брига.)
Оно што ми је много важније јесу њихове вредности и избори. Да ли ће мој син третирати девојке и жене с поштовањем које заслужују? Да ли ће моја деца бити антирасистички настројена? Да ли ће стати у одбрану — или бар показати подршку и саосећање према — вршњацима који су злостављани?
На ова питања та студија не даје одговор. Али друга истраживања дају — и она сугеришу да оно што радимо као родитељи апсолутно обликује вредности деце и њихов однос према другима. Знамо да разговори које родитељи воде с децом о расизму, сексизму, сексу, пристанку и вршњачком насиљу остављају трага — и на вредности које деца усвоје и на то како се понашају према другима.
Вреди се на тренутак задржати и на самим бројевима из те студије о цртама личности. Ако је 41%, 53% или 61% неке особине наследно, то значи да остатак — а то је солидан део! — није. И то опет говори да средина у којој деца одрастају јесте важна.
Да би поткрепио тврдњу да родитељи нису важни, Брукс помиње и студију из 2021. која је истраживала везу између конкретних родитељских понашања и личности детета. Описује је као студију која показује да „родитељство у већини аспеката није имало пуно више утицаја од редоследа рођења — што значи, готово никакав.“
Али већ у следећем пасусу Брукс сам истиче два важна изузетка: црте личности као што су савесност и пријатност јесу обликоване родитељством.
Савесност и пријатност су управо оне особине које ми највише значе — јер су најближе ономе што значи бити добар човек. И баш та студија, коју Брукс наводи као доказ да родитељство није важно, мени говори да родитељство јесте важно за ове особине. Друга истраживања су, уз то, показала да средина игра значајну улогу и у обликовању друштвених вредности.
Успут, занимљиво ми је да су готово сви текстови на које сам наишла који тврде да родитељи нису важни — написали мушкарци, који су углавном мање ангажовани у родитељству. Можда ту има мало рационализације? Ма скроз је у реду што не проводим много времена код куће — родитељство ионако није важно! Или можда има логике: ако мушкарци нису превише укључени у одгајање деце, онда наравно да неће имати ни превише утицаја на своју децу. Истраживања заиста сугеришу да деца више вредности усвајају од мајки и бака него од очева и дедова.
Да се вратим на Бруксову централну поенту. Брукс тврди да је у реду што грешимо као родитељи јер оно што радимо ионако не мења пуно. Ја се не слажем: мислим да је у реду што грешимо управо зато што родитељство јесте важно. Грешке су прилике за раст и учење. Кад погрешимо, учимо децу много тога. Учимо их да су сви људи дела у настајању и да треба да тежимо учењу и расту током читавог живота. Показујемо им како се извињава, како се буде скроман и како се преузима одговорност за сопствене поступке. Учимо их да је живот често сложенији, неуреднији и лепши него што смо очекивали — а то је, верујем, добра ствар.