Екрани: Шта би сваки родитељ требало да зна

19 новембра, 2020

Када смо ви и ја одрастали, о екранима се није пуно бринуло, јер нису били свеприсутни као што су данас. Од једног ТВ-а у кући и цртаног филма у 19.15 h никога није бољела глава. Данас је пуно тога другачије – паметни телефони, апликације, друштвене мреже, игрице, цели ТВ канали дизајнирани за специфичне циљне групе…

Модерне технологије се толико брзо мењају да заслужују нашу пажњу и преиспитивање много више него што бисмо то вољели да признамо.

И као и све друго што нам је непознато, и утицај екрана у нама изазива дозу страха, а страх није место са којег треба доносити одлуке, нарочито ако је реч о деци. Зато ја више волим да се добро упознам са оним од чега се плашим, и у овом тексту са вама делим оно што сам до данас о утицају екрана сазнала.

Када сам се прво дала у истраживање, била сам збуњена количином супротстављених теорија. Неки од ауторитета на подручју дечијег развоја које изузетно ценим имали су сасвим опречна мишљења о употреби екрана. Али нећу вас замарати детаљима, прећи ћу одмах на ствар. Једно је сигурно: екрани изазивају зависност.

Не само што екрани сами по себи изазивају зависност, већ и начин на који су садржаји креирани изазива зависност. Не зато што тамо негде седи група злих чикица са бијелим рукавицама којима је циљ истребљење врсте, већ зато што је то ствар профита. Кориснички интерфејс је дизајниран тако да нам константно даје ињекције допамина, како бисмо тражили све више и више.

Видите, то вам је исто као и спор о томе да ли деци треба контролисати унос слаткиша. Многи ће рећи забрањено воће је најслађе. То је јероватно тачно, али са друге стране, оставити детету одговорност да се контролише само према нечему што изазива зависност није фер.

Друга ствар која ме брине јесте сами садржај: какве узоре деци постављамо? Сви људи које срећемо, све што гледамо, читамо, чиме се окружујемо утиче на нас. Колико је онда утицај фигура са ТВ-а, а и осталих медија? Толики да бисмо их комотно могли назвати трећом родитељском фигуром у животу наше дјеце.

Људска бића имају тенденцију да се адаптирају, нормализују ствари које су иначе биле неприхватљиве: насиље, дискриминацију, искривљене идеје о сексуалности, успјеху, вредностима… Једноставно, навикнемо се после одређеног времена и то постане нормално.

Трећа ствар која ме брине јесте што време проведено пред екранима одузимамо од других ствари којима бисмо се могли бавити, а много су здравије и боље за нас – одузимамо од времена проведеног у природи, од дружења са блиским људима, и оно што је једна од најважнијих ствари када говоримо о дечијем развоју: одузимамо од времена за слободну игру, а кроз игру највише уче.

Четврто, питам се како седање пред екраном утиче на физички развој и здравље? Црна Гора је прва земља у Европи по гојазности деце. Шта је са кичмом, очима?

Пето, брзина којом се слике у нпр. цртаним филмовима смењују далеко је већа од брзине којом се смењују слике пред вашим очима док разговарате са неким. Та брзина претерано стимулише мозак и доводи нас у стање стреса, јер екрани нису били планирани еволуцијом. Отуда епидемија деце са поремећајима пажње, учења итд. Не кажем да су екрани једини разлог, али један од важних фактора који томе доприносе јесу несумњиво. Само светло у које зуримо је неприродно, што утиче на наш хормонални статус и тиме и квалитет сна.

На крају, екрани нашој деци не дозвољавају простор за досаду, а досада је предуслов за креативну акцију, за развој, јер их тера да “укључе” мозак.

Сигурна сам да бисмо могли наставити ову листу. Истина је да још нисмо доживели да видимо цијеле генерације деце које су одрасле уз паметне телефоне. Али већ сада видимо тинејџере који су све депресивнији, децу која имају проблема са мотивацијом, социјализацијом, учењем и емоционалним сазревањем и дио тога не можемо, а да не припишемо овим великим променама у начину живота последњих деценија.

Али, као што рекох, решење није у страху. Решење је у разумевању и проналажењу средњег пута. Најпре морамо бити свесни ризика да бисмо се могли окренути позитивним странама, којих такође несумњиво има.

Дарија П. Бамбур

Извор: mamablog.me

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама