Месечна зарада наставника са седмим степеном стручне спреме, у Србији је испод републичког просека и ова информација је јавно доступна свима. Ако узмемо у обзир цене основних намирница за живот, које значајно не одступају од цена у земљама Европске уније, јасно је да ни запослени са просечном платом не може да се сврста у средњу социјалну класу, а веома лош социоекономски статус наставника има дугорочне и несагледиве последице и на ученике, а самим тим и на целокупну заједницу.
Школа, као образовно-васпитна институција, мора да има углед, да пласира исправне вредности, да ученике усмерава ка култури, науци, усавршавању, поштењу, формирајући на тај начин свесне, способне и смерне умне људе, који ће бити спремни да преузму одговорност и да воде државу на најбољи начин, јер је свака карика у ланцу подједнако битна. Улога наставника је да буде ауторитет и пример, а својим годинама, статусом и звањем, али и својим понашањем и манирима, пожељно је да ученицима буде узор.
Социоекономски статус је увек био као кијавица, није се могао сакрити, иако многи мисле да је ера друштвених мрежа главни узрок томе. Сада је то само видљивије, али се увек знало како ко живи, да ли има новца, да ли му је тешко. Ако ученик види свог наставника измученог, уморног, забринутог, неће пожелети да сутра и он живи тако. Ако наставник има три одевне комбинације, које су видно старе и лошијег квалитета од оних које носи ученик, који је без икаквих прихода, неће моћи у својој адолесцентској свести да обради ту информацију дубље, и да схвати да одело не чини човека. Када му наставник да неки савет, ученик га неће озбиљно схватити, јер ће помислити, да може неком да помогне, ваљда би прво помогао себи. Овде се само по себи намеће питање морала. Ако неки ученик, на пример, креира неквалитетан садржај на интернету, пун вулгарности и шунда, обавеза наставника је да му да савет како да креира бољи садржај, јер је он ученик те школе и у школи и ван ње. Али, како дати такав савет, ако тај ученик има месечна примања десет пута већа од његовог наставника. Зато ће најчешће прећутати повијене главе.
Државни апарат је машина која има алгоритам за сваку карику свог сложеног и испреплетаног ланца. Дајући бедну плату наставнику, с једне стране урушава његов кредибилитет и ауторитет, онемогућујући га да производи нове снаге, које су претња и потенцијална опасност за оне устоличене. С друге стране, онемогућава га да задовољи минималне животне неопходности, па тако да би, на пример, купио полован аутомобил, старији од 15 година, мора да подигне кредит, и постане дужник. Тог тренутка постаје посебно рањива категорија становника. Он увек рачуна своју бедну плату, онолико колико му пише на платном листићу, али заборавља да је у својој подсвести умањи за износ месечне рате кредита.
Знајући да је тако рањив, наставник који има породицу, бива изложен притисцима и уценама од стране надређених, да обавља одређене задатке, који немају везе са његовим послом, нити обавезама дефинисаним уговором о раду. Страх од губитка посла га паралише, и док гледа изводе свог кредита, који није ни упола отплаћен, пристаје да обавља све што му се каже, и да се не замера ни са ким, да своје мишљење не износи никоме, и тако престрављен, свестан да се налази у зачараном кругу из којег нема излаза, ради механички, без удубљивања, погнуте главе. Наређења пасивно извршава, без обзира на то ко год да их издаје, јер му је тешко пала и прошла дисциплинска, која се водила против њега, када је цела електронска и писана документација проверавана недељама, јер је закључио четворку ученици чија мајка је на високој функцији у Вишем суду. Не жели више да пролази кроз то, нити да трује лошим емоцијама своју породицу када дође кући. На крају је све испало у реду, и установљено је да није било пропуста у раду, али нарушено здравље због претрпљеног стреса нико више не може да надокнади. Сада зна, када родитељ разјарено узвикне: „Знаш ти ко сам ја? Ако окренем само један број, сутра више нећеш седети ту!“, само се насмеје, упише петицу и продужи даље. Ученици све ово виде и осете, али не помисле: „Јао, како би било моћно завршити наставнички смер на природно-математичком факултету!“
Аутор: Др Жељко Раниловић