Писање и уређивање уџбеника за децу сигурно се може сврстати у један од најодговорнијих послова. Обликовање младих умова и њихово усмеравање представљају озбиљан изазов и нешто чему треба приступити одговорно и темељно. Ипак, док свој посао раде, људи који уџбенике пишу немају много слободе. План и програм су јасно задати од стране за то надлежних државних институција, па у неким ситуацијама остаје врло мало простора да се буде креативан и лекцијама приступи на занимљив и пријемчив начин.
Моња Јовић, уредница у издавачкој кући Едука, доктор српског језика и књижевности, једна је од оних којима то, ипак, полази за руком. Већ 20 година она пише и уређује уџбенике за српски језик, трудећи се да одговори на све изазове овог посла – да издања која уређује буду у складу са наставним планом и програмом, али и да из њих деца радо уче.
Недавно је из штампе изашла и књига која код нас, одраслих, изазива највише емоција – Буквар. Али у новом руху и мало другачија.
Кажете да је једна од ствари које нас у тренутку могу вратити у рано детињство управо Буквар. Какав осећај у вама изазива листање страница овог незамењивог уџбеника са исписаним крупним словима азбуке и песмицама које призивају успомене?
Буквар је сећање на један важан нови почетак. То су прохладна септембарска јутра које испуњава узбуђење и очекивање, и током којих трему савлађују родитељи и деца. За већину нас то је прва велика вододелница – прескачемо степеник и приближавамо се непознатом свету одраслих одговорности. Сви смо прелазили ту границу – наша деца, пре њих ми, пре нас наши родитељи, пре њих наше баке и дедови. И сви смо, упркос генерацијским разликама, истоветно свесни важности тог тренутка. Полазак у први разред има посебан статус у култури и друштвеном животу, помало можда и митопоетски статус – ако помислимо на сву дечју књижевност која је на овај или онај начин инспирисана тим важним тренутком.
И ту заправо долазимо до места и смисла буквара, јер се он, кроз све мене наставних планова и програма током деценија некако заправо можда и најмање у својој суштини мењао. Писан према специфичним методичким одредницама и са јасним циљем да тог свог маленог корисника напослетку описмени – буквар је остао она једна школска књига чије конвенције препознајемо ми колико и наши родитељи.
Буквари из који смо учили ми, деца социјализма, били су, као и све друго, ликовно-графички скромнији, али суштина је, како рекох – остала присутна. И мислим да свако од нас кад погледа задатак у буквару, кад види оне линије за писање и удуби се у потезе које мала рука треба да изведе усавршавајући их у некој репетицији – постане на тренутак изнова та мала рука. Јер у питању је дубоко присан покрет – којим дете исписује слово, додир оловке и папира, савршенство букварског штампаног или писаног фонта које је, наравно, већини заправо оправдано недостижно.
Слова су прозори које буквар отвара један по један, уводећи нас у светове за које нисмо слутили да постоје. Иза тих букварских прозора налазе се све друге књиге овог света и стога он јесте издвојен у нашем искуству, он јесте књига коју као одрасли људи прелиставамо сусрећући тај свој давнашњи почетак.
Тако да – ја уистину верујем да буквар као књига има ту моћ да многе од нас врати у наш први школски септембар, у ком поново осетимо мамин стисак руке и брижни поглед на леђима, мирис нове школске торбе и сувог лишћа, у оним данима пре но што почну прве озбиљније кише.
Као неко ко има већ 20 година искуства у раду са уџбеницима, посматрали сте и како се Буквар мењао кроз време. Иако не суштински, неке ствари су другачије. И у Буквару, али и у начину на који се учењу српског језика и књижевности приступа у млађим разредима.
Како рекох – буквар се и понајмање суштински мењао. Или, да парафразирам – мењали су га више у својим индивидуалним напорима поједини креативни аутори но писци наставних планова и програма по којима кројимо уџбенике. Много веће промене пролазили су садржаји из књижевности, језика или језичке културе. Али према мом мишљењу ни те промене нису довољно значајне нити нарочито корените.
Промене наставних програма боље но ишта друго показују колико је школа, заправо, конзервативна институција која се тешко и нерадо суштински мења. Добре новине су свакако везане за веће поклањање пажње садржајима из културе изражавања. Мени су такви садржаји у прогrаму драги и за њих увек радо осмишљавам задатке и активности у издањима које урeђујем. Верујем да их и деца и наставници воле, јер се у њима, уколико су постављени на ваљан начин, подстиче креативност и стваралачки импулс.
Нама је потребно више часова српског језика у школама – и без тог темељног решења нема много смисла говорити о томе шта бисмо и како у програму мењали. Децу морамо учити да читају и разумеју прочитано, да се изражавају артикулисано у писаној и говорној форми. То треба да буду компетенције које ће већина понети из школских клупа без обзира чиме се у животу касније буду бавили. Са овим бројем часова то је тешко постићи. У питању је, поред тога, идентитетски став према сопственом језику и култури, а тај став је најбоље измерив уколико се упореди број часова матерњег језика у Србији и у неким другим земљама.
Шта нам доноси нови Едукин буквар?
Нови Едукин „Занимљиви буквар“ писале су моје драге колегинице Ивана Јухас и Јасмина Игњатовић и зато и јесте написан са дубоким разумевањем дететових потреба, али и потреба стварне учионице. Обогаћен је налепницама и у том смислу графички деци додатно привлачан. Садржи различите боксове у којима се налазе препоруке за игре и активности које подстичу учење кроз које се излази из учионице у двориште, тамо где прваци природно и припадају. Децу учи да истражују јер подстиче употребу енциклопедија или коришћење интернета при тражењу информација.
У њему се осмишљава стваралачки рад кроз развијање моторике и креативности. Препун је задатака у којима се учи кроз игру и који су у функцији описмењавања: лепе се налепнице, решавају логички задаци, ребуси, укрштенице, загонетке… За свако слово се из „Забавног коферчића“ исеца прилог који се савија према приложеном упутству и лепи у свеску. У „Забавном коферчићу“ као прилог су дата и слова која деца исецају и користе их као Словарицу: састављају речи и реченице. Тако да – ја бих рекла да је у питању буквар који са правом у наслову носи епитет „занимљиви“ и желим му леп живот у учионици.