Вест да су родитељи тукли једно једно двогодишње дете до смрти не може ниједног емоционално здравог човека оставити равнодушним. Кад информацију прихватите и схватите да не можете ништа више да урадите, шта вам прође кроз главу? Ево шта је мени прошло.
Како је могуће да смо шокирани вестима о оваквој смрти детета, а у исто време толико људи заговара идеју „батина је из раја изашла“?
Зашто поздрављамо потез малог детета које зове полицију када види да му отац туче мајку, а и исто време не би нам пало на памет да зовемо полицију када један родитељ туче дете?
Како је могуће да смо против насиља у односима мушкарац-жена и говоримо женама да после првог ударца треба да се спакују и оду јер је сваки ударац насиље, а у исто време сматрамо да деца заслужују и треба да трпе ударце?
Ако пријављујемо насиље у породици које се своди на насиље између две одрасле особе како је могуће да не користимо исти резон када су деца у питању? Па они се сами не могу заштитити и тим пре би за њих исто правило МОРАЛО да важи.
Не знам за мушкарца који би се хвалио тиме да лема или шамара своју жену редовно. Али из неког разлога сматрамо да је најнормалније да се родитељи хвале тиме како с времена на време примене старе традиционалне прут-методе да дете науче неким правилима.
Да ли схватате да када мушку децу навикавате на ударце, а после им говорите им да их волите, ви их директно учите да је у реду бити насилан према другима које волите укључујући и своје девојке и жене?
Да ли можете да разумете да када навикавате женску децу на ударце, а после им говорите им да их волите да их навикавате да прихвате насилничко понашање од особа које им изјављују љубав што укључује сутра њихове момке и мужеве?
Докле год не схватимо ово, не треба да се чудимо што нам синови израстају у тинејџере који мисле да шамар није насиље (истраживање урађено 2017.), а потом и у одрасле насилне мушкарце, нити што нам ћерке израстају у жене које толеришу насиље у породичним односима. Навикли смо их да љубав и насиље живе „складно“ у заједници.
За крај остављам речи Хаима Гинота (1922-1973), наставника, психолога и психотерапеута из Израела који је живео у прошлом веку, написао многе књиге на тему односа родитеља/наставника и деце и био је и велики противник физичког кажњавања.
Када једно дете удари друго,
то зовемо агресијом.
Када дете удари одраслог,
То зовемо непријатељством.
Када један одрастао удари другог одраслог,
То зовемо нападом.
А када одрастао удари дете,
То зовемо дисциплином.
Да није трагично, било би само тужно.
Лидија Смирнов, мајка, педагог и професор енглеског