Јавност је поново подгрејана случајем насиља у Мрчајевцима. И увек гледамо исту матрицу. Глас креће од родитеља који, у судару са глувим системом, одбијају да ћуте. Преносе га медији. Прихвата и распаљује заједница на друштвеним мрежама. Свуда огорченост. Ситуација линча, сопствених схватања права и правде, позива на одговорност.
Оваква атмосфера не погодује никоме. Родитељи жртве пролазе кроз пакао непрекидног доказивања, повређују места која боле, која не могу срасти јер су, уместо адекватне помоћи, добили тапшање по рамену и удружене сузе. Добили су саучесништво, али ипак остају сами, јер ударају у зид, понети су подршком, али проблем није решен.
Жртва је дете. Трауматизовано је насиљем. Обележено појачаним интересом околине која га у нашим условима не штеди, већ, желећи детаље и исповест из прве руке, додатно повређује. Дечијој души не одговара „популарност“ овог типа. Не одговара никоме. На бучној солидарности ће моћи да се вози неко време. Стид ће остати, стигму ће носити. Праву помоћ ће добити тек када се халабука смири, а и то ће зависити од упорности родитеља, њихове свести да је детету потребна стручна помоћ, да неће све проћи само од себе и заборавити се. На крају, и од платежне моћи тих родитеља.
Најгласнији напади су на школу у којој се насиље десило. Сматра се како школа није урадила ништа. Дисциплинске мере према починиоцима су, по мишљењу јавности, преблаге, недовољне, готово смешне. Законски оквир који школа примењује у ситуацијама насиља не познаје нико, али сви знају да школа није поступила довољно строго. Оперише се получињеницама, траже изјаве руководилаца и наставника, иза сваке се пише знак питања, појављују се „поуздани“ инсајдери. Једино се не чује глас стручњака. Или се чује, али тоне у грају жељну огољене батине.
Полиција, суд и центар за социјални рад остају у благој сенци. Пошто већина дискутаната не познаје закон и протоколе о поступању у случају насиља, ове три институције буду прозване тек када се прашина над жртвом, починиоцима, њиховим родитељима и школом слегне. Тада и ове три институције буду упитане шта су учиниле, уз унапред створено уверење да нису учиниле ништа. Уследи неко млако обавештење, званично и уздржано, народ се насмеје, додатно огорчи и настави по свом јер је клима неповерења одавно потопила сваку релевантну институцију.
Круг се затвара. Друштво се испуца. Жртва одлази у заборав. И починиоци одлазе у заборав. Ни о коме више нећемо ништа чути. А сви су деца. Свима им је потребна помоћ. Адекватна помоћ. Системска и стручна. Жртви да преболи. Починиоцу да нађе прави пут јер је и он жртва. Жртва коју је лична несрећа довела до злочина.
Ми смо друштво у коме насиље расте, индуковано је са свих страна. Стравични облици насиља дешавају се у свим сферама, пласирани су свакодневно, толерисани. Деца га трпе јер је заштита постала немогућа. Две велике трагедије из 2023. су отрезниле јавност, заоштриле захтев да се закони поштују, али побољшања нема. Испод гомиле папира који је наложен за исписивање када се инцидент деси, суштина је непромењена. Темељ је напукао. Друштву остаје бука и бес. Жртвама самоћа.
Као и у многим другим сферама, закон који је школа обавезна да примењује у случају насиља је добар и свеобухватан. Дефинисани су облици и нивои насиља, прецизно је наведен сваки корак, рокови и надлежности. Добро је промишљена и ограничена улога појединца који може бити пристрасан. Замењен је тимом чија је улога пресудна. Наставници су прошли низ едукација. Независни читач закона би био врло задовољан.
Школа по закону има своје сараднике у полицији, судству и центрима за социјални рад. И ово је дефинисано кроз протоколе. И овде се на папиру зна сваки корак. И овде би независни читач био задовољан.
А онда дође стварност која све демантује. Породица која живи у окружењу насиља, немаштине, која занемарује своју примарну улогу, ствара децу насилнике. Школе су урушене споља и изнутра. Споља неповерењем и укидањем достојанства, сталном сумњом у добре намере и компетенције. Изнутра страхом, недовољношћу кадрова који се, кад пригусти, обећавају, али не долазе, некомпетентним појединцима који неће да таласају без потребе, гомилом папира иза којих нестаје суштина. Полиција и суд поступају по позиву школе, некад ажурно, некад селективно. Тужиоци често зажмуре над активностима извесних актера што додатно распали гнев. Суђења су неоправдано дуга, за жртву мучна, за јавност необјашњиво тајновита. Центри за социјални рад се гуше у гомилама предмета и своју улогу не стижу да испуне. Веза између природних савезника, породице и школе, нарушена је, доведена у питање. Круг заштите који стварају школа, полиција, суд и центри за социјални рад, климав. Читаво друштво раздражено. Жртва се испитује и преиспитује до изнемоглости. Починиоци се разапињу. Бес кулминира у захтев за хитном реакцијом. Сва саопштења се релативизују. Простор заузимају теорије завере, вести које се преносе из поузданих извора од човека који зна човека. Испуцава се јед и тражи крв. А онда оштрица попушта, стиже заборав и нека нова афера која ће претходно потопити.
Изласка из ове спирале нема без темељног ресета. Најпре друштва које је огрезло у насиљу. Ресета институција које морају радити по закону, доследно и непристрасно. Реанимације поверења. Поштовања стручности. Избегавања сензационализма. Разумевања да су сва деца наша деца. Да је за жртву најдрагоценији осећај заштићености, мир и стручни приступ. За починиоце објективна казна, не освета, затим рехабилитација. За родитеље адекватна подршка, и људска, и институционална, без обзира којој страни припадају.
Насиље неће нестати. Било га је и биће га. Али, када сваки каменчић у систему оправда свој поступак, вратиће се поверење. Са њим ће жртва добити достојанство, а насилник место које му следује.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца