Kada se rezultati PISA 2025 uporede sa prethodnim ciklusima, dobija se prilično jasna slika koja ne ostavlja mnogo prostora za optimizam: Srbija kontinuirano nazaduje, dok su neki od njenih suseda, sa lošijim startnim pozicijama, uspeli da naprave iskorak. Na objavu ovog podatka stiglo je mnogo komentara, među kojima je možda najupečatljiviji taj da njegovo objavljivanje govori kako ”ne volimo svoju zemlju”. Imamo, očigledno, veliki problem da se u bilo kojoj oblasti, a naročito u obrazovanju, pomirimo s činjenicom da odavno nismo u prednosti i da čuveno ”naša deca su najbolja gde god da odu” sada može da se svrsta u mitove i legende.
Da bismo razumeli zašto, treba gledati u tri pravca — strukturne probleme koji se vuku decenijama, konkretne politike (ili njihovo odsustvo) u periodu 2022–2025, i vanredne okolnosti koje su pogodile baš ovaj ciklus testiranja.
Brojevi u nizu: nije pad, nego trend
Ako se posmatra samo poslednji ciklus, lako je pomisliti da je reč o lošoj godini. Ali kada se rezultati poređaju unazad do 2012, slika je jasna — svaki sledeći ciklus je, u proseku, gori od prethodnog. Nauka je pala sa 447 poena (2022) na 429 (2025); čitanje sa 440 na 415; matematika sa 440 na 417. To nije oscilacija u granicama statističke greške — to je pad od 18 do 25 poena u tri godine, u sve tri oblasti istovremeno.
Za poređenje uzmimo direktne regionalne ”konkurente”:
| Zemlja | Nauka 2025 | Promena od 2022 |
|---|---|---|
| Slovenija | 484 | −16 |
| Hrvatska | 476 | −6 |
| Crna Gora | 435 | +32 |
| Albanija | 435 | / |
| Srbija | 429 | −18 |
| Severna Makedonija | 378 | −1 |
Crna Gora i Albanija su 2022. bile iza Srbije. Danas nas nadmašuju. To je promena koja se, bez ikakve sumnje, dešava zbog sistema. Dokaz tome je upravo Crna Gora koja je uvela brojne promene i dobila merljive rezultate.
Prvi uzrok: sistem koji godinama ne pravi reforme
Srbija iz godine u godinu izbegava suštinske promene. Sistem koji ne menja ništa ne može očekivati da će rezultati sami od sebe rasti, posebno u eri neverovatno brzih promena u svim oblastima života.
Nastavni planovi i programi u srpskim školama, u velikoj meri, i dalje su okrenuti memorisanju činjenica, a ne primeni znanja na nov, nepoznat problem — a upravo je to ono što PISA meri. Test namerno izbegava pitanja tipa „navedi“ ili „nabroj“ i traži od učenika da protumači grafikon, proceni pouzdanost izvora ili primeni matematički koncept na situaciju iz svakodnevnog života.
Đak koji je naučio da dobru ocenu dobija reprodukovanjem naučene lekcije, u takvom testu je u strukturnom hendikepu, bez obzira na to koliko je „vredan“ ili „pametan“ — jer škola ga jednostavno nije uvežbavala za tu vrstu razmišljanja. Kurikulumi u fizici, hemiji, biologiji su, uz to, godinama zastareli i sporo se usklađuju sa savremenim pristupima nastavi prirodnih nauka koji se u boljim sistemima zasnivaju na eksperimentu, istraživanju i rešavanju problema, a ne na frontalnom predavanju i memorisanju formula.
Na to se nadovezuje i problem koji zvuči gotovo banalno u poređenju sa „kurikulumom“ i „strategijama“, ali je u praksi svakodnevna prepreka nastavi: mnoge škole u Srbiji doslovno nemaju obezbeđena sredstva ni za osnovne potrepštine, poput papira za štampanje testova i nastavnih materijala, pa nastavnici i roditelji sami snose taj trošak ili se snalaze kako znaju.
Teško je govoriti o uvođenju savremenih, na istraživanju zasnovanih metoda nastave prirodnih nauka — koje po definiciji zahtevaju materijal, opremu za eksperimente, radne listove — u sistemu koji se bori i sa najosnovnijom logistikom. Kada se ovako nešto dešava u osnovnim stvarima, jasno je da nedostatak sredstava nije izuzetak nego svakodnevica, i da o krupnim promenama kurikuluma nema ni govora dok se ne reši ovaj, naizgled sitan, ali suštinski nivo funkcionisanja škole.
Drugi uzrok: nastavnički kadar pod pritiskom
Kvalitet obrazovanja se ne može odvojiti od uslova u kojima rade nastavnici, a tu Srbija godinama beleži jedan od najlošijih rezultata u regionu. Prema analizi Demostata iz 2024, plate u sektoru obrazovanja u odnosu na prosečna primanja u zemlji najlošije su, gle čuda, upravo u Severnoj Makedoniji i Srbiji, baš u zemljama koje su ostvarile najlošije rezultate na PISA testu— dok su u Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji zarade prosvetnih radnika iznad ili blizu republičkog proseka. Početna plata nastavnika danas, prema izveštaju Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, niža je od prosečne plate u Srbiji za oko 8.500 dinara.
Crna Gora je, za razliku od toga, upravo u periodu koji prethodi ovom ciklusu testiranja podigla plate prosvetnih radnika iznad republičkog proseka. Nije slučajno da se to poklapa sa ciklusom u kom su crnogorski učenici napravili iskorak.
Posledica niskih primanja i lošeg statusa profesije je ono što prosvetni sindikati u Srbiji godinama upozoravaju — nedostatak nastavnog kadra za pojedine predmete, posebno prirodne nauke. Kada škole nemaju dovoljno kvalifikovanih nastavnika, teško je očekivati da će rezultati iz prirodnih nauka — centralne oblasti ovog PISA ciklusa — biti dobri.
Nastavnička profesija u Srbiji danas jednostavno nije atraktivna nikome ko ima drugu opciju. Mlad, sposoban student prirodnih nauka koji završi fakultet ima realan izbor između posla u IT sektoru ili privatnoj firmi, sa platom i duplo, pa i troduplo većom od nastavničke, i posla u školi za manje od 950 evra mesečno, uz sve dodatne obaveze koje taj posao nosi. Šta biste vi izabrali?
Rezultat je predvidljiv: u nastavu prirodnih nauka najčešće ne ulaze najbolji kandidati, nego oni kojima ponestane drugih opcija, a mesta ostaju nepopunjena ili ih pokrivaju nastavnici van svoje struke i penzionisani prosvetni radnici vraćeni na posao iz nužde. To nije uvreda za pojedinačne nastavnike, koji često rade mnogo više nego što se od njih može zahtevati za novac koji dobijaju — to je konstatacija da sistem, kroz platu i status koji nudi, ne uspeva da privuče i zadrži dovoljno kvalitetnog kadra, i da se to direktno prelama na kvalitet nastave koju deca dobijaju.
Na sve to se nadovezuje pritisak sa dve strane koji dodatno iscrpljuje nastavnike i čini profesiju još manje poželjnom.
Sa jedne strane je pritisak roditelja — sve češći slučajevi da roditelji osporavaju ocene, prete nastavnicima ili direktno intervenišu kod uprave škole kada dete dobije lošu ocenu, umesto da se problem rešava kroz razgovor o znanju deteta. To nastavnike tera da izbegavaju konflikt, spuštaju kriterijume i, u krajnjoj liniji, ocenjuju blaže nego što bi realno trebalo — što dugoročno obezvređuje samu ocenu kao pokazatelj znanja.
Sa druge strane je pritisak koji dolazi iz politike: prosvetni radnici u Srbiji su u poslednjih nekoliko godina više puta bili predmet direktnih pretnji od strane same vlasti — dovoljno je podsetiti na najavu iz januara 2025. da će svi prosvetni radnici koji stupe u štrajk biti otpušteni i zamenjeni, izjavu koju su sami sindikati okarakterisali kao uvredljivu.
Kada se nastavnici s jedne strane osećaju ugroženo od roditelja, a s druge strane od sopstvenog poslodavca — države — teško je očekivati da će profesija privlačiti nove, motivisane ljude, ili da će oni koji su već u sistemu imati energije i volje za bilo kakvu inovaciju u nastavi.
Treći uzrok: godina u kojoj je sistem doslovno stao
PISA 2025 testiranje sprovodeno je u periodu koji se poklapa sa najdubljom društvenom krizom u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija.
Posle rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024, u kom je poginulo 16 ljudi, usledili su meseci masovnih protesta, blokada fakulteta i solidarnih obustava nastave u srednjim školama širom zemlje. Blokade fakulteta trajale su više od četiri meseca u prvoj polovini 2025 — baš u periodu kada se sprovodi glavno PISA testiranje. Vlada je u jednom trenutku čak zapretila otkazom svim prosvetnim radnicima koji odluče da stupe u štrajk, što je dodatno zaoštrilo atmosferu u školama. U mnogim gradovima su se u znak solidarnosti sa studentima obustavljali časovi i u srednjim, pa i osnovnim školama.
Treba biti oprezan sa uzročno-posledičnim vezama — PISA meri kumulativno znanje stečeno tokom više godina školovanja, a ne samo ono što se dešavalo u jednoj školskoj godini. Ali psihološki i organizacioni efekat višemesečne krize, tenzija u učionicama, prekida nastave i opšte neizvesnosti — kod generacije petnaestogodišnjaka koja je upravo bila na testiranju — teško da je mogao biti zanemarljiv.
Ovo ne umanjuje težinu strukturnih problema opisanih gore, ali verovatno objašnjava zašto je pad u ovom konkretnom ciklusu bio oštriji nego što bi se očekivalo na osnovu samog dugoročnog trenda.
Četvrti uzrok — ali globalni, ne specifično srpski: slabija koncentracija i digitalna rasejanost
Ovde treba biti precizan, jer je lako pogrešno protumačiti ovaj faktor. OECD u izveštaju eksplicitno povezuje globalni pad u čitanju sa slabijom koncentracijom i pažnjom učenika, kao i sa navikom brzog i površnog čitanja dužih tekstova. Takođe se navodi da umereno korišćenje digitalnih alata u učenju može biti korisno, ali da prekomerna upotreba uređaja i digitalno ometanje — na primer, učenici koji ometaju druge korišćenjem telefona na času — dosledno koreliraju sa slabijim rezultatima.
Ovo je realan i ozbiljan fenomen, i sigurno pogađa i srpske učenike — generacija koja je testirana odrasla je uz kratke video-sadržaje, algoritamski dizajnirane da drže pažnju u intervalima od nekoliko sekundi, što je suštinski suprotno veštini koju PISA test traži: strpljivo čitanje dužeg, složenijeg teksta i izvlačenje zaključka iz njega.
Međutim, važno je naglasiti da je ovo globalni, a ne specifično srpski faktor. Isti mehanizam navodi se kao objašnjenje pada i u Hrvatskoj, Nemačkoj i gotovo svim razvijenim zemljama koje beleže pad. To znači da ovaj faktor dobro objašnjava zašto cela planeta tone, ali sam po sebi ne objašnjava zašto je Srbija pala više od Hrvatske, niti zašto su Crna Gora i Albanija — čiji petnaestogodišnjaci sigurno nisu manje izloženi društvenim mrežama i pametnim telefonima — ipak uspele da napreduju u istom periodu. Digitalna rasejanost je, dakle, faktor koji otežava posao svim obrazovnim sistemima podjednako; ono što razdvaja sisteme koji padaju od onih koji napreduju jeste koliko uspešno taj pritisak kompenzuju kvalitetom nastave, kurikuluma i angažovanja nastavnika opisanim gore — a ne sama izloženost tehnologiji, koja je svuda slična.
Zašto je bitno reći da pad nije samo srpski fenomen
Fer je napomenuti da Srbija nije jedina zemlja koja je pala. OECD izveštaj eksplicitno navodi da je PISA 2025 zabeležila najniže prosečne rezultate OECD zemalja otkako se testiranje sprovodi, u sve tri oblasti. Pad između 20 i 30 poena u čitanju zabeležen je, pored Srbije, i u Hrvatskoj, Češkoj, Danskoj, Mađarskoj, Norveškoj, Paragvaju, Sloveniji, Španiji i Švedskoj. U matematici, pad veći od 20 poena imale su, pored Srbije, Slovenija, Izrael, Malta i Letonija.
Pre nego što se lažno utešite, izveštaj takođe navodi da je osam zemalja i ekonomija istovremeno napredovalo u sve tri oblasti — a neke od njih, poput Kambodže, Filipina i Jordana, krenule su sa znatno nižeg nivoa od Srbije i uspele da rastu. Kad se sistemi koji su krenuli iza tebe stignu i prestignu te, argument „svi padaju“ gubi na težini. Pad je globalni trend; brzina i dubina pada su nacionalni izbor — ili posledica odsustva izbora, odnosno odsustva reformi.