Када се резултати ПИСА 2025 упореде са претходним циклусима, добија се прилично јасна слика која не оставља много простора за оптимизам: Србија континуирано назадује, док су неки од њених суседа, са лошијим стартним позицијама, успели да направе искорак. На објаву овог податка стигло је много коментара, међу којима је можда најупечатљивији тај да његово објављивање говори како ”не волимо своју земљу”. Имамо, очигледно, велики проблем да се у било којој области, а нарочито у образовању, помиримо с чињеницом да одавно нисмо у предности и да чувено ”наша деца су најбоља где год да оду” сада може да се сврста у митове и легенде.
Да бисмо разумели зашто, треба гледати у три правца — структурне проблеме који се вуку деценијама, конкретне политике (или њихово одсуство) у периоду 2022–2025, и ванредне околности које су погодиле баш овај циклус тестирања.
Бројеви у низу: није пад, него тренд
Ако се посматра само последњи циклус, лако је помислити да је реч о лошој години. Али када се резултати поређају уназад до 2012, слика је јасна — сваки следећи циклус је, у просеку, гори од претходног. Наука је пала са 447 поена (2022) на 429 (2025); читање са 440 на 415; математика са 440 на 417. То није осцилација у границама статистичке грешке — то је пад од 18 до 25 поена у три године, у све три области истовремено.
За поређење узмимо директне регионалне ”конкуренте”:
| Земља | Наука 2025 | Промена од 2022 |
|---|---|---|
| Словенија | 484 | −16 |
| Хрватска | 476 | −6 |
| Црна Гора | 435 | +32 |
| Албанија | 435 | / |
| Србија | 429 | −18 |
| Северна Македонија | 378 | −1 |
Црна Гора и Албанија су 2022. биле иза Србије. Данас нас надмашују. То је промена која се, без икакве сумње, дешава због система. Доказ томе је управо Црна Гора која је увела бројне промене и добила мерљиве резултате.
Први узрок: систем који годинама не прави реформе
Србија из године у годину избегава суштинске промене. Систем који не мења ништа не може очекивати да ће резултати сами од себе расти, посебно у ери невероватно брзих промена у свим областима живота.
Наставни планови и програми у српским школама, у великој мери, и даље су окренути меморисању чињеница, а не примени знања на нов, непознат проблем — а управо је то оно што ПИСА мери. Тест намерно избегава питања типа „наведи“ или „наброј“ и тражи од ученика да протумачи графикон, процени поузданост извора или примени математички концепт на ситуацију из свакодневног живота.
Ђак који је научио да добру оцену добија репродуковањем научене лекције, у таквом тесту је у структурном хендикепу, без обзира на то колико је „вредан“ или „паметан“ — јер школа га једноставно није увежбавала за ту врсту размишљања. Курикулуми у физици, хемији, биологији су, уз то, годинама застарели и споро се усклађују са савременим приступима настави природних наука који се у бољим системима заснивају на експерименту, истраживању и решавању проблема, а не на фронталном предавању и меморисању формула.
На то се надовезује и проблем који звучи готово банално у поређењу са „курикулумом“ и „стратегијама“, али је у пракси свакодневна препрека настави: многе школе у Србији дословно немају обезбеђена средства ни за основне потрепштине, попут папира за штампање тестова и наставних материјала, па наставници и родитељи сами сносе тај трошак или се сналазе како знају.
Тешко је говорити о увођењу савремених, на истраживању заснованих метода наставе природних наука — које по дефиницији захтевају материјал, опрему за експерименте, радне листове — у систему који се бори и са најосновнијом логистиком. Када се овако нешто дешава у основним стварима, јасно је да недостатак средстава није изузетак него свакодневица, и да о крупним променама курикулума нема ни говора док се не реши овај, наизглед ситан, али суштински ниво функционисања школе.
Други узрок: наставнички кадар под притиском
Квалитет образовања се не може одвојити од услова у којима раде наставници, а ту Србија годинама бележи један од најлошијих резултата у региону. Према анализи Демостата из 2024, плате у сектору образовања у односу на просечна примања у земљи најлошије су, гле чуда, управо у Северној Македонији и Србији, баш у земљама које су оствариле најлошије резултате на ПИСА тесту— док су у Хрватској, Мађарској и Румунији зараде просветних радника изнад или близу републичког просека. Почетна плата наставника данас, према извештају Уније синдиката просветних радника Србије, нижа је од просечне плате у Србији за око 8.500 динара.
Црна Гора је, за разлику од тога, управо у периоду који претходи овом циклусу тестирања подигла плате просветних радника изнад републичког просека. Није случајно да се то поклапа са циклусом у ком су црногорски ученици направили искорак.
Последица ниских примања и лошег статуса професије је оно што просветни синдикати у Србији годинама упозоравају — недостатак наставног кадра за поједине предмете, посебно природне науке. Када школе немају довољно квалификованих наставника, тешко је очекивати да ће резултати из природних наука — централне области овог ПИСА циклуса — бити добри.
Наставничка професија у Србији данас једноставно није атрактивна никоме ко има другу опцију. Млад, способан студент природних наука који заврши факултет има реалан избор између посла у ИТ сектору или приватној фирми, са платом и дупло, па и тродупло већом од наставничке, и посла у школи за мање од 950 евра месечно, уз све додатне обавезе које тај посао носи. Шта бисте ви изабрали?
Резултат је предвидљив: у наставу природних наука најчешће не улазе најбољи кандидати, него они којима понестане других опција, а места остају непопуњена или их покривају наставници ван своје струке и пензионисани просветни радници враћени на посао из нужде. То није увреда за појединачне наставнике, који често раде много више него што се од њих може захтевати за новац који добијају — то је констатација да систем, кроз плату и статус који нуди, не успева да привуче и задржи довољно квалитетног кадра, и да се то директно прелама на квалитет наставе коју деца добијају.
На све то се надовезује притисак са две стране који додатно исцрпљује наставнике и чини професију још мање пожељном.
Са једне стране је притисак родитеља — све чешћи случајеви да родитељи оспоравају оцене, прете наставницима или директно интервенишу код управе школе када дете добије лошу оцену, уместо да се проблем решава кроз разговор о знању детета. То наставнике тера да избегавају конфликт, спуштају критеријуме и, у крајњој линији, оцењују блаже него што би реално требало — што дугорочно обезвређује саму оцену као показатељ знања.
Са друге стране је притисак који долази из политике: просветни радници у Србији су у последњих неколико година више пута били предмет директних претњи од стране саме власти — довољно је подсетити на најаву из јануара 2025. да ће сви просветни радници који ступе у штрајк бити отпуштени и замењени, изјаву коју су сами синдикати окарактерисали као увредљиву.
Када се наставници с једне стране осећају угрожено од родитеља, а с друге стране од сопственог послодавца — државе — тешко је очекивати да ће професија привлачити нове, мотивисане људе, или да ће они који су већ у систему имати енергије и воље за било какву иновацију у настави.
Трећи узрок: година у којој је систем дословно стао
ПИСА 2025 тестирање спроводено је у периоду који се поклапа са најдубљом друштвеном кризом у Србији у последњих неколико деценија.
После рушења надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду у новембру 2024, у ком је погинуло 16 људи, уследили су месеци масовних протеста, блокада факултета и солидарних обустава наставе у средњим школама широм земље. Блокаде факултета трајале су више од четири месеца у првој половини 2025 — баш у периоду када се спроводи главно ПИСА тестирање. Влада је у једном тренутку чак запретила отказом свим просветним радницима који одлуче да ступе у штрајк, што је додатно заоштрило атмосферу у школама. У многим градовима су се у знак солидарности са студентима обустављали часови и у средњим, па и основним школама.
Треба бити опрезан са узрочно-последичним везама — ПИСА мери кумулативно знање стечено током више година школовања, а не само оно што се дешавало у једној школској години. Али психолошки и организациони ефекат вишемесечне кризе, тензија у учионицама, прекида наставе и опште неизвесности — код генерације петнаестогодишњака која је управо била на тестирању — тешко да је могао бити занемарљив.
Ово не умањује тежину структурних проблема описаних горе, али вероватно објашњава зашто је пад у овом конкретном циклусу био оштрији него што би се очекивало на основу самог дугорочног тренда.
Четврти узрок — али глобални, не специфично српски: слабија концентрација и дигитална расејаност
Овде треба бити прецизан, јер је лако погрешно протумачити овај фактор. ОЕЦД у извештају експлицитно повезује глобални пад у читању са слабијом концентрацијом и пажњом ученика, као и са навиком брзог и површног читања дужих текстова. Такође се наводи да умерено коришћење дигиталних алата у учењу може бити корисно, али да прекомерна употреба уређаја и дигитално ометање — на пример, ученици који ометају друге коришћењем телефона на часу — доследно корелирају са слабијим резултатима.
Ово је реалан и озбиљан феномен, и сигурно погађа и српске ученике — генерација која је тестирана одрасла је уз кратке видео-садржаје, алгоритамски дизајниране да држе пажњу у интервалима од неколико секунди, што је суштински супротно вештини коју ПИСА тест тражи: стрпљиво читање дужег, сложенијег текста и извлачење закључка из њега.
Међутим, важно је нагласити да је ово глобални, а не специфично српски фактор. Исти механизам наводи се као објашњење пада и у Хрватској, Немачкој и готово свим развијеним земљама које бележе пад. То значи да овај фактор добро објашњава зашто цела планета тоне, али сам по себи не објашњава зашто је Србија пала више од Хрватске, нити зашто су Црна Гора и Албанија — чији петнаестогодишњаци сигурно нису мање изложени друштвеним мрежама и паметним телефонима — ипак успеле да напредују у истом периоду. Дигитална расејаност је, дакле, фактор који отежава посао свим образовним системима подједнако; оно што раздваја системе који падају од оних који напредују јесте колико успешно тај притисак компензују квалитетом наставе, курикулума и ангажовања наставника описаним горе — а не сама изложеност технологији, која је свуда слична.
Зашто је битно рећи да пад није само српски феномен
Фер је напоменути да Србија није једина земља која је пала. ОЕЦД извештај експлицитно наводи да је ПИСА 2025 забележила најниже просечне резултате ОЕЦД земаља откако се тестирање спроводи, у све три области. Пад између 20 и 30 поена у читању забележен је, поред Србије, и у Хрватској, Чешкој, Данској, Мађарској, Норвешкој, Парагвају, Словенији, Шпанији и Шведској. У математици, пад већи од 20 поена имале су, поред Србије, Словенија, Израел, Малта и Летонија.
Пре него што се лажно утешите, извештај такође наводи да је осам земаља и економија истовремено напредовало у све три области — а неке од њих, попут Камбоџе, Филипина и Јордана, кренуле су са знатно нижег нивоа од Србије и успеле да расту. Кад се системи који су кренули иза тебе стигну и престигну те, аргумент „сви падају“ губи на тежини. Пад је глобални тренд; брзина и дубина пада су национални избор — или последица одсуства избора, односно одсуства реформи.