– Данас је на биологији било забавно, каже ми ћерка уз ручак.
– Је л’? Шта сте лепо учили?, питам обрадована што јој је део наставе коначно побудио интерес.
– Ма не то, одмахује руком на помен учења.
– Наставница има паметни сат, па пошто је на часу ходала по учионици, М. ју је питао колико још корака данас треба да направи, описује ми део ситуације из које је настао разредни гег.
Да би у нечему пронашла интерес, моја ћерка у томе нужно жели да види забаву. Биологија јој није забавна. Једва вуче двојку, уџбеник чами у тами. Два дана у ранцу, пет у фиоци радног стола. Када је била сасвим мала, током боравака у природи скупљала је рукама спорије и крупније бубе, па их са свих страна загледала. Ако би се који јеленак задесио на леђима, тражила је гранчицу да га осови на ноге. Забранила нам је да убијамо паукове који би ушли у наш животни простор, и сваког је звала Перо. Једног је покушала да дресира. Иако је сад тинејџерка, међу омиљеним активностима и даље јој је фарбање шишарки. Сви је улични пси од куће до школе познају. И она њих. Но, лекције и градиво из биологије сасвим су друга прича. Није јој блиска систематика животињских родова и које нам све дрвеће даје шишарку. Нити који паукови за људе могу бити опасни.
Након што сам је присилила, читав викенд у првом полугодишту покушавала је да савлада лекцију о деоби ћелија. Без успеха. Између покушаја је цендрала, звоцала, давала биологији свакакве епитете, без изузетка ружне.
– Не иде ми у главу, жалила се.
На концу сам и ја узела уџбеник, а у њему, између осталог, пише да се митоза дели у четири фазе: профаза, метафаза, анафаза и телофаза, па је свака детаљно описана. У реду, мислим се, нека упамти шта је митоза, не мора знати њене фазе. И настављам да читам. У периоду између две деобе (митозе) долази до најважнијег процеса – удвостручавања броја хромозома у једру (интерфаза). Нпр.: ако телесна ћелија има 2н хромозома, сваки хромозом ће у интерфази дати по две хроматиде. Откуд сад интерфаза и шта су хроматиде, враћам се на почетак лекције и увиђам да се ови појмови претходно не спомињу. Добро, сигурно су појашњени у ранијим лекцијама. Стижем до мејозе, а тамо: Редукција броја хромозома обавља се у првој деоби, означеној као мејоза I, када се мајка ћелија са 2н бројем хромосома подели на две кћерке ћелије са н бројем хромозома. Свака од две ћелије које су изашле из мејозе I имају по једнострук број хромозома, али су њихови хромозоми грађени од по две хроматиде. Хроматиде су везане са центрометром у један хромозом. Прочитам поново, па још једном и спорије. Њој је забавна гримаса коју несвесно правим док читам и помало ликује што ни мени, очито, не иде у главу. Остављам деобу ћелија и прелазим на лекцију о ткиву. Мишићи имају способност контракција, тј. грче се и опружају. То им омогућује присуство контрактилних влакана у цитоплазми митохондрија. Не пише, међутим, како можеш себи да помогнеш ако те ухвати невољни грч. Прескачем неколико пасуса и стижем до наслова За оне који желе знати више, у истој лекцији. Тамо стоји: Чврстина кутикуле се понекад остварује присуством калцијкарбоната, као што је случај код ендокутикуле декаподних ракова. Ендокутикула декаподних ракова! У уџбенику за основну школу. Ок, ко сам ја да судим о томе, када ни мејозу I нисам укачила? Али, зар деца ово заиста с разумевањем уче? Зар је ово некоме забавно? Може ли бити објашњено без гомиле речи латинског и грчког порекла повезаних у неасоцијативне реченице? Како ова знања употребити?
Отворим свеску, а из ње сазнајем да се плашташи деле на: асцидије, апендикуларије и салпе, те да је најпознатија врста безлубањаца амфиоксус илити копљача.
Кад сам већ посветила време биологији, погледам наставни план и програм на сајту ресорног министарства. Од 70 часова, 61 је посвећен биосистематици животиња. Од амеба до сисара. Које су им особине, како и где живе, шта једу, како се размножавају, јесу ли угрожени, због чега су значајни? У исходима учења стоји да би на крају школске године, између осталог, ученици требало да знају да разликују љуштурице пужева и шкољки на основу изгледа, поступак пружања прве помоћи код уједа црне удовице или да предложе мере заштите ендемских врста. У дидактичким препорукама стоји да наставник организује теренски рад у најближем екосистему.
– Радите ли лабораторијске вежбе из биологије?, питам је.
– Штаааа?, одговара.
– Јесте ли узгајали буђ на хлебу, пустили семе пасуља да клија?, набрајам након што сам у плану видела шта су биле вежбе у претходном разреду.
– Не, каже.
– Идете ли ван учионице на часовима биологије?
– Не, понавља.
– Јесте ли користили микроскоп од почетка године?
– Нееее, лагано губи стрпљење.
– Шта би урадила да те уједе отровни паук?, испалим последњи покушај.
– Звала бих тебе, мирно закључује.
Извор: Школегијум