Дечји аутизам је первазивни развојни поремећај, кога карактерише тријада оштећења вербалне и невербалне комуникације, социјалне интеракције и имагинације. Да би се дијагностиковао дечји аутизам, сва три критеријума морају бити испуњена, односно дете мора имати наведена оштећења у све три области. Многи родитељи описују да је рани развој протекао без икаквих проблема, да је дете чак било напредно за свој узраст и онда, у једном тренутку, да се ,,повукло у себе и постало одсутно“. То се најчешће и догађа. Дете се нормално развија све до једног периода, прохода, проговори и обично између 15.-19. месеца долази до регресијие или стагнације у говору и промена у понашању. Почињу да се јављају оштећења у комуникацији, интеракцији и имагинацији, пропраћени специфичним бихевиоралним манифестацијама попут стереотипних и репетитивних покрета рукама, телом и другим проблемима.
Проблеми у комуникацији
Што се тиче проблема у области комуникације јавља се недостатак жеље за било каквом врстом кумуникације. Делује нам као да дете уопште не жели да разговара и комуницира са нама, већ се комуникација своди само на задовољавање дететових потреба. На пример ако је дете жедно, неће Вас погледати у очи и рећи: ,,Мама ја сам жедан, хоћу да пијем воду!“, него ће рећи само ,,вода“ или ће гледати у њу, пружати руку ка чаши итд. Говор може да изостане у потпуности, да дете уопште не прича, може спорије да се развија и да буде пропраћен тешкоћама. Уколико је развијен, стереотипан је, пун буквалности, са неразумевањем шала. Дете нема свест о социјалној функцији, дијалогу – говор иде у једном смеру. Дете претпоставља да су његове жеље и замисли познате другима. Невербална комуникација је доста сиромашна, не постоје гестови ни контакт очима.
Проблеми у социјалној интеракцији
Проблеми у области социјалне интеракције су повезани са недостатком заједничке пажње. Дете не гледа у истом правцу где гледа родитељ и не показује прстом на предмете. Често се не одазива на име. Делује нам да деца са аутизмом немају жељу за интеракцију са другим особама. Они не разумеју неписана друштвена правила и њихова интеракција је ограничена. Могу на различите ситуације да реагују бурно. У непознатим и новим околностима, могу реаговати емотивно, непримерено за то место и време. Могу имати пријатељске али необичне реакције. Деца са аутизмом немају способност да се ставе у туђу позицију и разумеју шта друга особа доживљава – немају емпатију. Карактерише их недостатак мотивације да удовоље другој особи, баш из разлога јер не могу ситуацију да сагледају из друге перспективе, него само из свог угла.
Проблеми у социјалној имагинацији
Што се тиче потешкоћа у области социјалне имагинације деца из аутистичног спектра се не играју са играчкама на исти начин. На пример уместо да се играју и померају аутић, она ће бити концентрисана само на точкове аутомобила, које ће окретати, пре него што ће аутић гурати по земљи. Понављаће често само своју игру, нпр. узеће један предмет или играчку, и необично ће поступати са тим, могу га вртети, лупкати, дуго посматрати итд. Карактерише их одсуство маште у мисаоним процесима и немогућност коришћења имагинације током игре. Дете не може да се игра игри претварања, да замисли да је банана телефон, па да се прави да зове и да прича са неким, да се претвара да је нека животиња и слично. Предмете доживљава буквално и користи их за игру по сопственим правилима и начинима. Јавља се отпор при променама, попут бурног реаговања кад променимо пут до куће, школе, ако направимо другачији распоред предмета.
Поред ове тријаде оштећења, код деце са аутизмом могу се јавити и сензорне потешкоће, проблеми у примању и обради информација које долазе из чула (вид, слух, мирис, укус, додир). Детету ће засметати неки звук, који не мора да буде претерано јак, на који ми нећемо ни обратити пажњу. Исто тако ће му засметати светло, или неки материјал, нешто што додирне, чује или види. Може му засметати одређена боја, мирис, укус, текстура, која не смета другој деци. Потешкоће у спавању се такође могу појавити. Што се тиче исхране, деца из овог спектра, могу бити доста избирљива кад је храна у питању, избегаваће да пробају и једу нове и непознате ствари. Ритуали и опсесије ће бити присутне на дневном нивоу, у свакодненвим активнотима. Нека деца ће бити фасцинирана ТВ рекламама, компјутерима, телефонима, цртаним филмовима. Фобије и страхови, стереотипни покрети рукама и телом, узнемиреност и хиперактивност такође могу бити изражени.
Деца из аутистичног спектра ће често бити фокусирана на неважне детаље, у сред неке радње које обављају или игре, могу одједном престати са активношћу и загледати се у неки неважан предмет или мрљу на зиду. Имају потешкоће у развијању самосталности. Могу се појавити и проблеми у развоју грубе и фине моторике – да не умеју да баце и ухвате лопту, да не могу самостално да једу кашиком и виљушком, вежу пертле. Поред наведених ствари, могуће је и присуство проблема у опажању, пажњи, краткорочној меморији, проблеми у процени своје и туђе безбедности и многи други. Развојне абнормалности мограју бити присутне током прве три године живота. Три до четири пута аутизам се јавља чешће код дечака, него код девојчица.
Како решавати ове проблеме?
Терапија је свеобухватна и покрива све сегменте дечјег развоја, где су потешкоће присутне. Деца се уче новим и пожељним облицима понашања. Поред бихевиоралне (АБА) терапије и когнитивних вежби, раде се вежбе за развој говора, вежбе за грубу и фину моторику, вежбе графомоторике, вежбе за краткорочну и дугорочну меморију, игра, ритам, вежбе конструктивне праксије, визуелне перцепције, вежбе пажње, билатералне координације, вежбе за проприоцептивни и вестибуларни систем, вежбе за праксију тела и шаке. Пошто се највише потешкоћа јављају у области говора и комуникације, најинтензивније се ради на разумевању и продукцији говора – дете учи да изговара и разуме значење речи и реченица (од једноставних до сложенијих).
За свако дете се прави индивидуални план рада, према његовим потребама, односно према његовим ,,слабим тачкама и снагама“. Дете се на првој терапији процени, кроз главне сегменте психомоторног развоја, те се на основу процене психолога, на терапијама раде програми намењени баш за то дете. Уколико је дете на почетном нивоу и не говори, креће се од невербалних програма, где дете учи да оствари контакт очима, да самостално седи на столици, да користи показне гесте који су основ за развој заједничке пажње. Учи и да изговори прве, једноставне речи. Учи да изврши једноставне налоге, препозна блиске људе, објекте, радње на сликама, делове тела итд. На напреднијим нивоима, дете учи друштвене вештине, да одговори на тежа питања из општег знања, да даје примере, да логичко завршава реченице, да предвиђа исходе, да гледа из друге перспективе. Такође се ради на имагинацији, деца се уче игре претварања, игре са друштвеним правилима. Ради се и читање, писање, математичке операције и припрема за школу.
Први резултати су најчешће видљиви убрзо, од неколико недеља до неколико месеци. Успех зависи од капацитета детета и времена које је посвећено раду са дететом. Након сваке завршене терапије, родитељ добија детаљно написан и објашњен програм (како би са њим могао да обнавља градиво код куће), јер што се више ради са дететом, дете ће брже усвојити и научити ново градиво. Неки родитељи се одлучују за неколико терапија свакодневно (1-4 терапије сваки дан), док се други одлучују за неколико терапија на недељном нивоу. О броју терапија одлучује сам родитељ, према својим могућностима и потребама.
Аутор: Нева Почуча, дечији психолог и АБА практичар