Ја сам родитељ који деци баш никад не пушта „треш“ музику, али они ипак знају туту-руту и митрогол

Пребацивање лоптице одговорности из породичног у школско двориште, али и обрнуто, није ништа ново ни необично. И школа и родитељи изгубили су компас у покушајима да се пронађу у својој улози и буду на висини задатка.

Кроз генерације, навикли смо на један систем. Тај систем је био једноставан. Наставнику и учитељу веровало се безусловно, а родитељ се у својим одлукама и поступању према детету сматрао непогрешивим. Јер, он је одрастао, а дете је дете. Ако је реч детета против речи одраслог, није било дилеме коме ће се веровати. Ствари су се полако мењале, али одрасли су се у томе слабо сналазили. Сада, када је јасно да и они врло често греше у својим поступцима и одлукама, прихватање те одговорности није баш лак задатак. Уз то, свет се променио. И ту се, опет, нисмо најбоље снашли.

Преко ноћи су наставницима забрањене методе дисциплине које подразумевају физичко кажњавање и избацивање ученика са часа, а родитељи су постали презаузети да се квалитетно баве децом. Слободно време многа деца проводе трчећи с једне на другу активност или уз екран телефона.

Едукација је, наравно, кључ. Од ње многи беже, јер, како рече Јасминка Петровић у књизи Од читања се расте „Људи се плаше промена. Боје се да ће их појести, као што је вук појео Црвенкапу и њену баку.“ А свет се мења, хтели ми то или не.

И онда, кад се у тим променама не снађемо најбоље и одбијамо да преузмемо свој део одговорности, добијемо то што имамо. Осуђиваног криминалца који користи просторије школе за потребе снимања спота музичке групе чије песме нису нимало прилагођене деци, иако су покушали да их представе у позитивном светлу. Децу која на екскурзијама слушају „коктел љубави“. Родитеље који се над тим згражавају, школу која тврди да деца све те песме већ знају напамет.

И док је згражавање код неких ствар лицемерја, мене, као родитеља чија деца никад, баш никад у својој кући или аутомобилу нису чула ништа слично, а певуше стихове песама које им нису примерене, љути став школе да она за то – није одговорна.

Да, врло је одговорна. Кажу, проблем је што деца већ знају све те опскурне ликове. Познају их, певуше њихове песме. Узмимо да је 80% деце већ чуло за њега, а да чак 50% гледа и прати оно што ради. Јер родитељи нису довољно одговорни, јер је лакше само дозволити. Јер сви то већ гледају. Нека му се и 30% диви. А сигурна сам да су ови проценти нетачни, предимензионисани.

Али, моје дете није чуло за њих. Није чуло ни песму коктел љубави. Није чуло ни митрогол, ни мики милане. Код куће. Али је чуло у школи. И да, не могу да очекујем да учитељица контролише оно што деца певуше на школском одмору. Али, знајући то, има ствари које, као родитељ, имам право да очекујем.

Шта очекујем?

Очекујем да се никад са школског озвучења не чује музика коју деца не треба да слушају. Па ни ако су је тражили. Знате, моја деца траже свашта, али мој је посао код куће да им не дозволим. Слободно немојте да им изађете у сусрет кад у јуну затраже да слушају треш музику.

Очекујем да у аутобусу, на екскурзији, деца која су прерасла Драгана Лаковића, не слушају ни Дару Бубамару ни Бају Малог Книнџу. Слободно им реците не може.

Очекујем да ниједан осуђивани криминалац не добије у школи простор да промовише свој рад нити прилику да сретне моје дете на ходнику ШКОЛЕ. Јер, не знам да ли је то свима јасно, али та школа рекла је тиме деци да је он као личност са својом историјом сасвим добар узор. Шта би, иначе, тражио у школи?

Очекујем да они који о томе одлучују, знају ко има приступ просторијама школе, да буду присутни док се пушта музика са школског озвучења, да имају информације о томе ко и зашто посећује школу. И да, кад је то потребно, кажу не може. Школа не подржава те вредности. Због деце и оних родитеља који брину о томе шта им деца гледају и слушају.

Очекујем да и наставници, понекад, са децом разговарају о томе ко треба да им буду узори и зашто је стварно важно какву музику слушају. Да то говори о њима, да је део њихове личности, образовања, интегритета.

Ако у школу шаљем дете које није пред екранима сатима, није изложено непримереном садржају, имам ли право да очекујем да то неће научити у школи?

Јер, све и да половина родитеља сваког дана прати Задругу са децом, школа има своју одговорност. А та одговорност према деци и оним родитељима који се труде не смањује се због тога што, ето, постоје лоши родитељи. То може бити само лош покушај правдања.

Укратко, ако у школу пошаљем дете које није никад чуло за риалити звезде, очекујем да их неће срести баш у школи.

Аутор: Емилија И.