Не желите да кажњавате децу. Не свиђа вам се то, наравно да не уживате кад сте строги. Али стварно морају да почну боље да се понашају. Клинички психолог и мама четворо деце каже да је трик у „мекој критици“.
Сви ми волимо своју децу, па нам делује сасвим логично да ће они то осетити препознати и схватити колико су вредни љубави. Да ће, самим тим, имати довољно самопоуздања и бити срећни. Па то нам је циљ, зар не?
Али, ако само тај циљ имате на уму док вам деца одрастају, може се десити да почнете да избегавате да се суочите са неким тешким облицима понашања које ваше дете можда исказује. Да не бисте угрозили њихово самопоуздање. Ипак, постоји начин да децу научите да преузму одговорност за своје поступке, а да притом не учините да се осећају као да су лоши и недовољно вредни.
Једна од првих ствари којима морате рано почети да учите децу јесте како се негују међуљудски односи. Морају разумети како њихови поступци утичу на друге људе и која су то понашања која им неће толерисати. Осећај одговорности, па и кривице онда када урадите нешто погрешно није нужно штетан. То је део моралног развоја. Помаже им да развију неки унутрашњи „мерач“ који запишти кад нешто много погреше, па онда пожеле и да надоместе ту своју грешку. Постоји разлика између осећаја одговорности за своје поступке и кривице и посрамљености.
Зашто се моје дете узнемири кад му само укажем на неко лоше понашање?
Нека деца су врло осетљива на критику и врло им је лако урушити самопоуздање. Иако је савет да не критикујете дете већ његово понашање већ добро познат, много је деце која заправо и не умеју да направе разлику. Одрасли могу ствари да посматрају рационално и кажу себи: „Ок, ово сам лоше урадио, али уопштено сам добра особа.“ Деца углавном размишљају црно-бело. Када им укажете да су нешто лоше урадили, они себе виде као лошу особу.
Како могу да се суочим са ситуацијом нежно, а да не буде да сам попустљив родитељ?
Најбољи приступ је стратегија у три корака коју волим да зовем „меки критицизам“. Она заправо јако добро функционише у свим односима, не само с децом.
Корак 1: Понудите им „изговор“ за њихово понашање
Почните речима: „Знам да ниси желео да повредиш секу/разбијеш флашу…“ или „Вероватно не примећујеш…“ или „Разумем да си покушавао да…“. Ово им говори да је вама јасно да ваше дете нема лоше намере, чак и онда кад забрља.
Корак 2: Реците им шта су тачно погрешно урадили и како то утиче на друге.
„Када си узео секину играчку, она се узнемирила“. Можете бити у искушењу да додате и „Стално то радиш!“ или „Не водиш много рачуна о осећањима других људи“ али ништа добро нећете постићи ако их убеђујете у то колико су лоши.
Корак три: Наставите даље
Деца не могу да врате време нити да пониште нешто што су већ урадили, а ви, као родитељ, засигурно не желите да остану заглављени у осећају кривице и да мисле да нису довољно вредни ни добри. Зато свом детету поставите питања која ће их усмерити ка томе да пронађу начин да ствари поправе. „Шта би могао да урадиш па да се твој брат осети боље?
У зависности од ситуације, можете дати и предлоге – извињење, загрљај, помоћ око неког задатка… У најширем смислу, ако је дете урадило нешто чиме је повредило неког, требало би да уради нешто чиме ће том неком помоћи. А када то и ураде, искрено покажите да цените труд.
Истраживања су показала да висок ниво самопоуздања заправо уопште није повезан са постизањем академских успеха, остваривањем квалитетнијих веза, па чек ни са срећом. А поврх свега, претерана похвала врло лако може се вратити као бумеранг. Што се више трудите да ваша деца увиде колико их посебним и дивним ви сматрате, то је вероватније да ће они излазити са аргументима да ви нисте у праву а заправо ће бринути да ли ће икада моћи да одговоре тој слици коју сте ви о њима створили.
Примера ради, у једном истраживању, група деце подвргнута је једном курсу креираном побољшању самопоуздања, док су другој групи дате директне инструкције о темама о којима би требало да уче. Погодите ко је на крају имао више самопоуздања? Па, деца која су развила конкретне читалачке и математичке вештине, наравно.
Наш фокус не би смео да буде на томе да уверимо децу у то колико су сјајна, већ да им помогнемо да развију снажне везе и истинске компетенције.
А да ли успех сам по себи подиже самопоуздање?
Колико год невероватно звучало, једна студија показала је да особе са ниским самопоуздањем осећају већу анксиозност када постигну неки успех, него што је то случај након пораза. Разлог је тај што брину да тај успех неће моћи да понове, а да ће се од њих то очекивати.
Најбољи начин да свом детету помогнете да се осети компетентније јесте да будете њихов реални „биограф“. Подсетите их на ситуације у којима су се борили, када је деловало немогуће, а они ипак успели. Можете рећи: „Сећаш ли се кад си први пут покушала да урадиш звезду? Одмах си пала, а сада урадиш три савршене, једну за другом, а да не трепнеш!“ Фокусирајте се на конкретно – раније то ниси умео, а сад ти је лако.
Како да мотивишем дете да се понаша боље?
Предлажемо да одмах развијете амнезију за све њихове „старе грехе“. То је најисправнија и највеликодушнија ствар коју као родитељ можете да учините. Јер, деца се толико брзо мењају да све што је ваше дете урадило пре три месеца заправо је учинила нека сасвим друга особа. А то је разлог да се на старе грешке не враћате.
Можете, такође, говорити о томе како ваше дете расте и сазрева. „Твој брат и ти се све боље слажете. Чини ми сте да сте постали много бољи у договарању и дељењу ствари.“
Овакве ствари вашем детету заправо говоре: „Није важно ако си у прошлости грешио и није страшно ако погрешиш сутра. Сада и овде ја видим да се трудиш и да можеш.“ Ове речи су дар који је сваком детету потребан.