Чак 83 универзитетска стручњака из Србије потписала су заједничко саопштење, а поводом одлуке о изненадном прекиду школске године. Они верују да је овом одлуком послата порука да нам школа, у суштини, не треба.
Њихово саопштење преносимо у целости.
Одлука о завршетку школске године 6. јуна за све основце и средњошколце спроводи се без изгледа за корекцијом, па чак и без изгледа за разјашњењем, у целој Србији.
Ипак, неопозивост одлуке не значи да не можемо да преиспитамо њен смисао и последице по квалитет, будући развој и углед образовања у друштву, а пре свега, по генерације ученика који се сада школују у нашој земљи.
Неподељен је утисак да смо сви, и после месец дана експериментисања са школом и школством различитим краткотрајним, прелазним и техничким решењима непознатог порекла и утемељења, остали затечени најновијом одлуком власти.
Ако нисмо добили образложење зашто доносиоци одлука овакво решење сматрају добрим, као део заједнице универзитетских наставника и истраживача у домену образовања желимо да обавестимо ширу јавност зашто га ми сматрамо погрешним.
Образовни систем је највећи институционални систем у свакој земљи, па и у Србији, чији је сваки пети становник директни корисник тог система. Говоримо о око 100.000 запослених, нешто мање (и све мање) од милион ученика, око два милиона њихових родитеља, који свакодневно живе (уче, раде, друже се и сарађују, граде пријатељства…) на око 1.700 школских адреса широм Србије.
За све њих, а пре свега за ученике, школа је окружење за учење и развој, и то окружење треба да буде стабилно, сигурно и смислено структурирано, што је посебно значајно у ситуацији кризе. Но, пре свега, тај систем мора да постоји, не формално већ суштински, како би одговорио на развојне потребе својих корисника.
Нажалост, овом одлуком послата је порука деци и друштву да нам школа, у суштини, не треба. Тако смо, краткорочно гледано, укинули један важан развојни ослонац, а дугорочно још једном нарушили поверење у образовни систем.
Нарушена је и једна од основних људских потреба – потреба за сигурношћу: сталношћу, редом, структуром и за предвидљивошћу догађаја.
Поред тога, доношењем непромишљених одлука које се стално мењају шаљемо поруку деци и младима да не могу да се поуздају у нас одрасле да смо способни да управљамо ситуацијом, што може додатно да повећа њихов доживљај несигурности.
Шта је све угрожено оваквом одлуком и оваквим начином доношења одлука?
Принцип одговорности: одговорно доношење одлука се заснива на релевантним аргументима и предвиђању последица, као и на транспарентности у процесу доношења и спровођења одлука. Ниједна одлука која регулише јавну сферу не би требало да се донесе без јасне аргументације и промишљања последица, по све актере, по квалитет образовања и по друштво у целини.
Школска година није административна категорија, већ један планиран, осмишљен „животни“ циклус који има свој природни ток, па према томе, и природни завршетак.
Одлука о завршетку школске године 6. јуна насилно прекида тај процес и многи послови ће остати незавршени, а несавладано градиво није ни највећи, ни најважнији од тих незавршених послова.
„Опциони“ период (у школу иде ко хоће, али нико не мора) је „зона сумрака“ у којој ни школа ни наставници, ма колико били добри и посвећени, не могу да раде смислено и структурирано.
„Опциони“ период предвиђен је и за поправљање оцена. На тај начин, каже се у одлуци, ученици ће моћи да унапреде постигнућа. Погрешно. Поправљене оцене неће унапредити квалитет постигнућа нити квалитет образовања, али ће још више девалвирати значај школске оцене као инструмента којим (би требало да) се служимо како бисмо пратили и подстицали ученике на рад.
Принцип сарадње: одлуке морају уважити перспективе оних којих се тичу.
Лекција са којом смо се суочили, и као друштво и као образовни систем 3. и 4. маја, указала нам је на неке важне ствари из социјалне и емоционалне сфере које смо, традиционално оријентисани на знање и постигнуће, занемаривали – а то су одговорност за себе и друге, емпатија, истрајност, емоционална контрола и самоконтрола, отвореност за различитост и различите тачке гледишта, радозналост, сарадња и живот у хармонији са другима, поверење у друге, решавање проблема у сарадњи са другима… и још толико тога што ретко долази на дневни ред у уобичајеним школским условима.
И, да, школа треба да се мења, баш у овом правцу, али та промена може да се догоди само у школи; морамо да научимо како се то ради, а учи се у школи, са другима.
Не треба занемарити да се сарадња и уважавање код деце уче и кроз опажање начина на који одрасли доносе одлуке.
Одлуке које се заснивају на принципима сарадње и уважавања морају да буду проверене са свима који су позвани да кажу нешто о њима – а то су, у овом случају, поред владиних и просветних ауторитета, и стручна јавност, наставници и родитељи.
Одлука о ранијем завршетку школске године није проверена са важним и незаобилазним партнерима. Остало је нејасно чак и то ко је и на који начин донео ту одлуку.
Принцип промишљености: одлучивање треба да обухвати и планирање начина спровођења одлуке и подршке која је свима потребна у том процесу. И ако бисмо оправданост саме одлуке ставили у други план, неопходно је да се осврнемо на процес њеног спровођења.
Одлуке које на драстичан начин мењају типично функционисање система, захтевају да се пажљиво планира начин њиховог спровођења, да се јасно комуницирају очекивани кораци и да се пружи подршка свим странама у том процесу како би успели да се прилагоде новонасталим околностима. С обзиром на то да је изостало и планирање и подршка, образовни систем и сви у њему изгубили су тло под ногама.
Иако немамо прилику да се вратимо унатраг, сигурни смо у то да као друштво имамо капацитет да из овог искуства учимо, а оно што можемо научити јесте – децу можемо поучавати одговорности, сарадњи и промишљености само ако је и наше деловање засновано на тим принципима.
А да ли је то тако?
1. др Драгица Павловић Бабић, ванредни професор, Филозофски факултет Универзитета у Београду
2. др Оља Јовановић, доценткиња, Филозофски факултет Универзитета у Београду
3. др Александар Бауцал, редовни професор, Филозофски факултет Универзитета у Београду
4. др Мирјана Беара, ванредна професорка Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и Заједничког студијског програма за Психологију, Универзитет у Крагујевцу
5. др Владета Милин, доцент Филозофског факултета у Београду
6. др Зорана Јолић Марјановић, ванредна професорка Филозофског факултета у Београду
7. др Смиљана Јошић, научна сарадница, Институт за педагошка истраживања, Београд
8. др Марина Виденовић, научни сарадник, Филозофски факултет Универзитета у Београду
9. др Данијела Петровић, редовна професорка Филозофског факултета у Београду
10. Барбара Блажанин, асистент, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Универзитет у Београду
11. др Добринка Кузмановић, доценткиња на Универзитету у Београду – Филолошком факултету
12. др Тинде Ковач Церовић, ванредна професорка у пензији Филозофског факултета у Београду
13. др Јелена Старчевић, ванредна професорка Факултета педагошких наука у Крагујевцу и Заједничког студијског програма Психологија Универзитета у Крагујевцу
14. др Јелена Станишић, научна сарадница, Институт за педагошка истраживања, Београд
15. др Љиљана Плазинић, доценткиња, Универзитет у Београду, Учитељски факултет
16. др Слободанка Антић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију
17. др Гордана Ђигић, ванредни професор, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет
18. др Ксенија Крстић, ванредна професорка Филозофског факултета у Београду
19. Сања Игњатовић, доценткиња Филозофског факултета Универзитета у Нишу
20. др Милан Станчић, ванредни професор на Универзитету у Београду – Филозофском факултету
21. др Бојана М. Димитријевић, доценткиња Факултета педагошких наука Универзитета у Крагујевцу и Заједничког студијског програма Психологија Универзитета у Крагујевцу
22. др Јелена Врањешевић, редовна професорка Филозофског факултета у Београду
23. др Зорица Шаљић, ванредна професорка Филозофског факултета у Београду
24. др Милица Тошић Радев, ванредна професорка Филозофског факултета у Нишу
25. др Ана Алтарас Димитријевић, редовни професор Филозофског факултета у Београду
26. Душан Влајић, асистент на Департману за психологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу
27. др Мирјана Сенић Ружић, доценткиња Филозофског факултета Универзитета у Београду
28. др Горана Ракић – Бајић, доценткиња, Факултет за правне и пословне студије др Лазар Вркатић, Нови Сад
29. Андреа Гашић, истраживач-приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
30. др Јелисавета Тодоровић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу
31. Ивана Кокеза, истраживач – приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
32. Драгана Гагић, истраживач – приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
33. др Александра Богдановић, доценткиња Филозофског факултета Универзитета у Нишу
34. Јована Катић, истраживач – приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
35. Лука Николић, асистент Филозофског факултета у Београду
36. Зорана Пешић, истраживач-приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
37. др Нада Кораћ, редовни професор Факултета педагошких наука Универзитета у Крагујевцу (у пензији)
38. Марија Тодосијевић, истраживач-приправник, Департман за психологију на Филозофском факултету Универзитета у Нишу
39. др Драгана Јовановић, доцент, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
40. др Марина Ковачевић Лепојевић, научни сарадник, Институт за педагошка истраживања, Београд
41. др Нада Шева, научни сарадник, Институт за педагошка истраживања, Београд
42. др Јована Трбојевић Јоцић, доценткиња Природно-математичког факултета у Крагујевцу и Заједничког студијског програма за Психологију, Универзитет у Крагујевцу
43. др Александра Попин, ванредна професорка, Државни универзитет у Новом Пазару, Департман за филолошке науке
44. др Емина Хебиб, редовни професор, Филозофски факултет Универзитета у Београду
45. др Јелена Теодоровић, редовни професор, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
46. Ивана Пантић, истраживач – сарадник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
47. др Душан Ристановић, ванредни професор Факултета педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
48. др Сунчица Мацура, редовни професор Факултета педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
49. др Наташа Симић, виши научни сарадник, Филозофски факултет Универзитета у Београду
50. Марија Трајковић, истраживач-приправник, Институт за педагошка истраживања, Београд
51. др Данијела Љубојевић, научни сарадник, Институт за педагошка истраживања, Београд
52. др Даринка Анђелковић, научни сарадник, Филозофски факултет Универзитета у Београду
53. др Зора Крњаић, виши научни сарадник, Филозофски факултет Универзитета у Београду
54. Исидора Мицић, истраживач – приправник, Институт за педагошка истраживања
55. Светлана Павловић, истраживач – приправник, Институт за криминолошка и социолошка истраживања у Београду
56. др Славица Шевкушић, виши научни сарадник, Институт за педагошка истраживања, Београд
57. Маријана Ристић, истраживач-приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
58. др Вера Савић, доцент (у пензији), Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
59. др Невена Буђевац, ванредни професор, Учитељски факултет Универзитета у Београду
60. др Јелена Спасић, ванредни професор, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу
61. др Илијана Чутура, редовни професор, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу
62. др Маја Савић, ванредни професор, Универзитет у Београду Филолошки факултет
63. др Ненад Стевановић, доцент, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу
64. Дејана Мутавџин, асистент, Факултет музичке уметности, Универзитет уметности у Београду
65. Кристина Мојовић Здравковић, истраживач-сарадник, Институт за психологију, Филозофски факултет у Београду
66. Јован Ивановић, истраживач-сарадник, Институт за психологију, Филозофски факултет у Београду
67. др Ивана Степановић Илић, доцент Одељења за психологију, Филозофски факултет у Београду
68. др Живка Крњаја, редовни професор, Филозофски факултет Универзитета у Београду
69. др Лидија Мишкељин, ванредни професор, Филозофски факултет Универзитета у Београду
70. др Невена Митранић, доцент, Филозофски факултет Универзитета у Београду
71. Драгана Пурешевић, асистент, Филозофски факултет Универзитет у Београду
72. Бојана Милосаљевић, истраживач-приправник на Филозофском факултету Универзитета у Београду
73. др Маја Димитријевић, доцент, Факултет педагошких наука Универзита у Крагујевцу, Јагодина
74. др Вера Спасеновић, редовни професор, Одељење за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду
75. др Лидија Радуловић, ванредни професор, Центар за образовање наставника и Одељење за педагогију и андрагогију, Филозофски факултет у Београду
76. др Александра Илић Рајковић, ванредни професор, Одељење за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду
77. др Радован Антонијевић, редовни професор, Одељење за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду
78. др Маша Поповић, научни сарадник, Филозофски факултет Универзитета у Београду
79. др Марија Пејичић, доцент, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
80. др Љиљана Левков, доценткиња (у пензији), Филозофски факултет Универзитета у Београду
81. др Николета Гутвајн, виши научни сарадник, Институт за педагошка истраживања, Београд
82. др Ирена Голубовић-Илић, ванредни професор, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
83. Милош Стојадиновић, истраживач-сарадник, Департман за психологију, Филозофски факултету Универзитета у Нишу