Често читам негативне коментаре у вези са наставницима и наравно да ме повређују. Слушам о лошим искуствима. Видим некад и огроман степен разочарења, чак и мржње. Свега има у тим коментарима. Као да се сав животни бес излије у став родитеља према школи. Што је и разумљиво. Ту су најрањивији. А немоћни да било шта промене.
Има ли лоших наставника? Има. Увек их је било.
Неки су лоши јер су некомпетентни, нестручни.
Неки су бахати и обесни јер помешају личну жељу за моћи са ауторитетом.
Велики број њих нема основна педагошка знања јер су образовани за нешто сасвим друго, па су у школу залутали. А неће ни да уче јер место наставника виде као личну казну и потонуће, или тренутну тезгу док не наиђе нешто боље.
Неки су превише лични, превише присни, више личе на дадиље, па из тог пајташког односа нестане професионалности, деца им се приближе, родитељи их окупирају и они издишу под теретом који не могу да носе, па га онда разбацују около стварајући разредне кланове у којима могу дати себи одушке жалећи се једнима на друге, стварајући савезнике и непријатеље.
А неки су просто лоши људи.
Има ли начина да се овакви наставници поправе?
У закону и на папиру има, али у стварном животу то не бива. По закону сваки нови наставник има приправнички стаж, има свог ментора, полаже испит за лиценцу, има педагошку службу која га прати, има директора. Међутим, све то постоји само формално. У реалности нови наставник долази у школу и бачен је да се носи сам са свим околностима које се пред њега постављају. За мањкавости у његовој служби знају сви, али су, опет, сви немоћни. О томе се прича по кулоарима, родитељи се некад жале, стигну обећања да ће бити боље, али живот тече даље. Интересантно је да о таквим наставницима често прича читав град, да они постају део урбане легенде, али квалитативних промена нема, нити их може бити у оваквом школском систему какав је наш.
У овој причи о лошим наставницима већ два пута сам употребила реч немоћ јер је она кључна. Она је слика наше стварности, уз свеприсутну апатију и мирење са датошћу која нам није пријатна, али је гутамо и подносимо.
И сад на ред долазе деца
Она свакога дана долазе у школу. Та школа их обликује. Они се боре и суочавају са лошим наставницима. Родитељи су очајни док слушају како им се деца муче, теше их, некада прете и бесне, ретко предузимају било шта сувисло, олакшају савест пишући по друштвеним мрежама, али им најчешће шаљу поруку да ћуте и слушају јер ће и то проћи.
И све је то погрешно. Све су то погрешне поруке. Свака порука детету да је немоћно и како му једино преостаје да псује у себи је погрешна. Свака увреда на рачун лошег наставника је погрешна. Јер увредама прибегавају губитници. А деца воле правду и ред. Они се не мире са глупостима одраслих. Препознају их у лету, осећају их целом душом, али у мору немоћних не могу да их трасирају и култивишу. А имају способности за то. Ми одрасли им ту способност одузимамо. Ми им не саопштавамо кључну истину. Истину да живот није увек праведан, да њега чине и лоши људи, да у животу има и незнања које се крије под маском охолости, има пакости која чучи испод лепих речи, има неспособности, има разочарења. Мислимо да су деца мала и да не могу све ово разумети. Грешка. Деца нису глупа. Ако нешто не разумеју, они то осећају. А ми им тај природни осећај за борбу блажимо и чувамо их од сваке сенке и ране. На тај начин им одсецамо руке којима ће се у будућем животу бранити. Укидамо им способност да се прилагоде и сутра, кад одрасту, кад буду имали посао, кад буду очеви, мајке, комшије, мужеви, жене, кад буду све оно што једна одрасла особа јесте, постану свесни да живот није цветна ливада. Често је полигон за преживљавање. И деца треба то да знају.
Под светлом ове чињенице, лоши наставници су врло корисни за дечије одрастање, ма колико то парадоксално звучи када се каже. И сурово. Али васпитање и родитељство није само мажење и кување камилице. Камилицом се ране не лече. Лече се истином, ставом и кичмом. А ту кичму можемо исправити баш на грешкама и мањкавостима лоших наставника.
Тридесет година сам разредни старешина. Тренутно ми је актуелна осма генерација. Сада су седми разред. Слушам их сваки дан. Знам шта причам.
У мом разреду постоји једно правило од кога никад не одступам. Када причамо о другима, били то другари из одељења или наставници, када се жалимо на нечије понашање, то мора бити само са аргументима. Мора бити јасно изложено, уз искрен приказ целе ситуације, личне улоге у свему и спремност да се проблем реши. Морају бити дати предлози за превазилажење неугодне ситуације. Не дозвољавам жалопојке, оговарање без смисла, препричавање ради тупљења језика и олакшавања душе. Некада им помажем. Некада само одржавам ред. Некада сам само модератор у расправи. Али не блажим. Не бојим у розе. Не обећавам да ће проћи само од себе. Вичем на простаклук. Урлам на неправду. Тражим истину и акцију. Захтевам да буду одговорни. И за себе и за друге.
Када се жале на наставнике, од почетка им верујем, али им не дозвољавам да одступе. Никада не говорим да ћу их заштитити. Кажем да ћу са наставником попричати. Успут им сугеришем да од тог разговора не очекују много. Он је наставник, они су ђаци. Тако је. Неће се много променити. Истовремено, не браним поступке наставника, не тврдим да је он увек у праву. Кажем да је погрешио, да не ради како треба. Признам да је нешто лоше, недопустиво, али тражим да нађу финту, ублаже пад, очврсну рамена, отпишу глупости као ванбилансни губитак.
Стално им говорим, готово као мантру, да је интелигенција способност човека да се сналази у свим ситуацијама, да нађе начин да их реши у своју корист. Да ће сутра имати незгодне шефове, љуте комшије, надрндане рођаке. Хоће ли стално плакати некоме на рамену? Хоће ли бити ту разредни, мама, тата? Хоће ли се вечно крити и кукати или ће нешто смислити и предузети? Говорим јасно и изричито да живот није праведан, да се за сопствену правду и лични интегритет морају борити сами, да морају наћи механизме да прескоче препреку, или да је заобиђу, или да је превеслају, или да је мангупски преваре.
Некада се дешава покушај удруженог разредног настојања да се наставничка строгост или начин испитивања прикаже као бахатост и неразумни захтев. Придруже им се често и родитељи. Убеде их доследним објашњењима како су постављени критеријуми немогући. То је већ знак да су деца порасла, да су схватила поруку. Смислили су начин да превазиђу проблем. Али, ако је прозвани наставник довољно савестан, а најчешће јесте, ако су му критеријуми јасно постављени, покушај пуча пропада. Истина увек нађе свој пут. А деца науче још једну лекцију, науче да испред проблема нема повлачења, ма колико он био велики. Постане им јасно да је предаја, било групна, било појединачна, ипак само предаја.
Деца временом проговарају јасно и разговетно. Уче да мисле својом главом, критички, без драме. Границе су постављене. Верујемо једни другима. Причају шта се дешава на неким часовима. Препричавају глупости, неправде и пакости. Али не кукају над судбином. Све се поређа. На неке се лекција прими. Они ће у животу вероватно бити самостални људи. На неке не делује тако. Они су мало мекши, али бар знају без околишања и бајковитих очекивања како ствари стоје. И они су нашли неки свој пут који их не боли превише, са којим могу да се носе. Али истина им је речена. Јер, не служи школа само томе да науче све формуле, понеки глагол и основе страног језика. Треба да их направи људима, да их спреми за живот. А живот је тежак. Нарочито ако си као дете само мажен и препуштен на мамине облоге од убоја, па искочиш у страни свет и пренеразиш се колико је у њему лоших људи. Тада ти остаје да се до краја тог живота само чудиш, пренемажеш и слиниш. Зато су и најгори наставници некад благотворни. Као горак лек. Као шамар у стању шока. Као зид кога мораш срушити. А зид се не руши ни сузама, ни главом. Животни зидови се руше сазнањем да си од њих и бољи и паметнији, само треба да им нађеш добитну цаку.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца