Много пута хватам себе како сопственој деци спочитавам разне ствари: замерам им да су лењи, не укључују се у кућне обавезе, да превише играју игрице и важне су им само играчке и материјалне ствари. Како дрекнем, убеђена да ништа од онога о чему им годинама мој драги и ја причамо, није ушло у те њихове мале, лепе главице.
Перцепција нас савремених родитеља, која потиче из жеља наше деце, која су непрестано окружена и бомбардована примамљивим новотаријама потрошачког друштва. И која желе да се уклопе у друштво, да имају или буду попут све друге деце. Па ни ми одрасли нисмо имуни на то, зар не? Иначе не би узимали аутомобиле које тешко можемо да приуштимо на кредит, куповали брендирану шминку или „пеглали“ картицу за нове чизме.
Али, чини ми се, да у том свом свакодневном, нама наизглед ситном критицизму према деци, заборављамо све оно што с њима радимо и причамо, све оно што они упијају од нас. Да све то има смисла, и да је ту, у њима, само нисмо увек спремни да то видимо и похвалимо. Две скорашње ситуације с мојом децом су ме „разбиле“ на комаде и натерале да још једном темељно промислим колико је важно (па макар и мало) време које проведемо причајући, грлећи се с њима, показујући како се живи живот по вредностима које су нам важне, јер тако најбоље уче.
Пре неколико дана, долазим с посла, уморна и пребирам по глави шта ме све чека код куће – да видим да ли су урадили домаћи, из чега имају контролни, ручак за сутра, ужина за школу, да „пеглам“ њихове међусобне чарке. А они ме чекају, послагани у врсту и нешто се домунђавају. Осмех од уха до уха и пружају ми шарену (руком украшену) кутијицу. И последњу пишкоту, сачувану за маму.
Отварам и предамном се ређају поруке, писане дечијом руком, и почињем најпре да дрхтим, па онда да плачем. Јер, будала, од дрвета не видим шуму и често у преужурбаној свакодневици пуној обавеза, јурњаве, нервозе, не видим да наша деца, ипак, упијају све оно што им говоримо, све оне мале ствари и ритуале којима их обасипамо, примају отвореног срца сву љубав коју им дајемо.
Ронзала сам тако бар пет минута (док ми се муж смејао а у ствари знам да је и њему било драго), потпуно преплављена осећањима, и љута на себе што живим у некаквом сталном грчу да ли ја то добро радим, какви ће људи постати, да ли сам лоша мајка, колико им се посвећујем, и да ли су све оне родитељске грешке које правимо тако страшне да ће оставити бог те зна какве последице по њих.
Глупо, знам, али често јаче од мене, знате ме, препознајете се и сами вероватно у овим редовима. Зато и пишем ову причу, да подсетим и себе и вас ШТА ЈЕ ЗАИСТА ВАЖНО. Да су деца огледало нас самих и да све оно вредно, лепо, велико и мало, с љубављу урађено, о да, драги моји, све се рачуна. И стоји, похрањено у њиховим главицама и срцима, и надам се да ће ту и остати.
Одем на отворена врата код мог Алексе, који је други разред. Каже учитељица, радили су бајку „Рибар и златна рибица“. И питала их је шта би желели, када би имали златну рибицу. Неко рекао аутић, неко већу собу, неко ништа, а наш син – брата! Има човек две сестре и фали му дечачко друштво, па је мислио да му мама реши „проблем“. Иако му на жалост не могу жељу испунити, била сам дирнута тиме што није пожелео ништа материјално, иако знам све његове дечачке жеље за Minecraftovima и Лего коцкицама. И морала сам, опет, мало, мајчински да одцмиздрим…
Да, чека нас још милион изазова, пубертет, одрастање, сналажење у овом свету који није по мери нас и у којем се не осећамо удобно. Али, мало шта ми донесе толико треперавости у срце, као моја љубав, наша деца и љубав коју ми узвраћају. И морамо да знамо, ма, да се сваког дана подсећамо, шта је заправо важно да им говоримо, шта да радимо, знајући да ће наша деца, на концу, скоро све што знају о свету (барем док су тако мали), научити од нас.
Извор: Мамин свет
Напишите одговор