Свака развојна фаза детета носи одређене потешкоће, али чини се да родитељи не стрепе ни од чега као од тог великог прождирача до тада дивног детета – пубертета. Наиме, често како дете крене у пети разред, почињу и жалбе како су, до тада “дивна девојчица” или “беспрекоран дечак”, одједном почели да “одбијају послушност”. Тада родитељи у освесте да су заиста “мала деца, мали проблем, велика деца, велики проблем”.
Колико ће пубертет, и адолесценција у целини, бити стресна за родитеље и породицу, зависи и од начина како се родитељи опходе према детету, али и колико је дете добро обавило развојне задатке у претходним фазама. Старо је правило да све оно што дете не уради и не заврши у детињству, са адолесценцијом долази на наплату и постаје не само дететов проблем, већ и проблем целе породице.
У својој пракси често добијам захтеве родитеља да “поправим дете” или “његово понашање”, јер је преко ноћи од доброг и послушног, “детета за пример”, почело да “отаљава школу”, “не занима је клавир који свира 7 година, а штета је да се баци толики труд”, “неће да изађе из собе када дођу гости и да их поздрави”, “свађа се кад јој кажем да учи, среди собу или је у казни”. Ови захтеви су увек у форми бриге о детету и бриге за његову будућност, али се код великог броја родитеља сведу на то да желе да им се врати њихово старо дете које им се (више) свиђало.
Како проблем изгледа из угла родитеља, а како из угла детета?
У психотерапији се често не бавимо истином и чињеницама, већ доживљајем особе која тражи помоћ. Из тог разлога се често чини да родитељи причају о неком другом детету, а не оном које седи испред мене, а и родитељи су често далеко од злостављача и насилника како их деца представљају.
Приче деце и родитеља, иако живе у истој породици, често су потпуно различите.
“Отац тражи помоћ за сина (17 година) који је “безобразан, свађа се са њим и мајком, луде од њега и не могу то више да поднесу”, “живе у паклу”, “плаше се да ће комшије звати полицију”, “не иде им се кући после посла”, “неће да учи”, “има лоше оцене”. Не знају зашто је такав, не виде никакав разлог за толики бес и агресију. Већ су били породично на терапији из истог разлога пре пар година, али није било никаквог побољшања. Адолесцентова прича је следећа: “Свађамо се тако како је тата описао. Када побесним, то стварно траје сатима, јер ме не слушају и никада не признају да су погрешили. Све што радим није довољно добро. Чак и онда када мислим да сам нешто одлично урадио и да треба да ме похвале, кажу да је могло боље. Последња свађа је била око теста из физике. Нисам се спремао за тест из физике и нисам хтео да идем у школу. Викали су на мене да морам да идем, отишао сам и добио кеца, и сада професорка нема времена да ме пита да поправим оцену и остала је јединица за тромесечје. Да нисам отишао, питала би ме, имао бих добру оцену, а сада имам проблем. Полудео сам после тога и сатима смо се свађали, нисам им дао да оду да спавају до 2 ујутру. Тражио сам да признају да нису били у праву, али то никада од њих нећете чути.”
“Мајка тражи помоћ због сина од 14 година “који неће да учи, па морају да уче заједно”. Дечак је, иначе, одличан ђак, са (готово) свим петицама. На питање зашто га не пусте да учи сам, па да се види какав ће бити (његов) успех, одговара да тада не би био одличан са свим петицама. На даље питање, зашто је то важно за њих, родитеље, одговара да неће моћи да упише (средњу) школу коју жели (дечак, иначе нема посебне жеље везано за школу, свеједно му је). Даље наводи “да га ништа не држи дуго, иако му купују све за шта покаже интересовање (гитара, табла и оловка за цртање, скуп рачунар), па се и око тога свађају што се бацају паре”. Кап која је прелила чашу је што: “подбацује на утакмицама, мрзи га да иде на тренинге, тренер каже да се не труди довољно”. Родитеље нервира што “губи време на телефону”, “није истрајан”, “пропашће сви планови” и “што не искористи све што му пружају кад већ они (родитељи) нису имали те услове”. Дечакова прича је следећа: њему није битно да буде најбољи ђак, али родитељима јесте. Док је био млађи била је “драма” сваки пут када добије четворку или, не дај Боже, тројку. Нема никаква посебна интересовања и заиста му ствари брзо досаде. Осећа се кривим када “су бачене паре за њега”, али не може да се натера да свира или црта или учи програмирање. Мрзи га и да тренира, али “не жели да разочара тату”. Желео би да је познат и успешан, али нема снаге да се труди и зато се осећа кривим. Плаши се да неће успети у животу, јер га све мрзи и лењ је.”
Како да преживите пубертет свог (здравог и правог) детета и не загорчавате (непотребно) себи и њему живот?
Многе породице које срећем се, нажалост, суочавају са болешћу детета чији се први симптоми виде управо у адолесценцији. Адолесценција је период великих промена када се први ментални поремећаји и испоље. На срећу, већина проблема око којих родитељи траже помоћ су проблеми у функционисању породице или у очекивањима, и уз добру вољу и сарадњу свих, се могу решити.
Да бисте олакшали овај период и себи и детету, било би добро да се придржавате неких једноставних правила.
1. Породична правила важе за све
Ако дете не сме вас да удара, не смете ни ви да ударате дете, поготово ако причамо о тинејџеру или адолесценту. Ако дете не сме да виче, не смете ни ви да вичете. Ако ви не желите да будете називани “кретеном, глупачом, пропалитетом или лузером”, онда то нису примерени називи ни за ваше дете. Својим примером учите дете пристојној и конструктивној комуникацији и тражењу решења за проблем (тамо где га има).
2. Ваше дете има право на избор
Па чак и онај који се вама не свиђа (или по вама), није добар: то не значи да дете сме да користи дрогу, алкохол у великим количинама или да краде. Али има право да изабере школу, хоби, колико труда жели да уложи у учење, са ким жели и како да проводи слободно време.
3. Ваше дете јесте одговорно за своје изборе и ви не можете да га спашавате од његове одговорности
Или прављења грешака. Можда се заиста испостави да је требало уложити мало више труда или изабрати другу школу, али на грешкама се учи. Ви сигурно као одрасла особа знате више од свог детета, али животни пут није аутопут, већ низ козјих стаза састављен од покушаја, грешака и успеха. Губитак односа са дететом је непоправљива ствар, а успех се може постићи и касније или на другачији начин.
4. Ваше дете има право (и мора) да греши и да трпи последице својих грешака
Не дозвољавати детету да бира и греши нема везе са родитељском бригом и љубављу, већ са контролом. Иако ће многи родитељи то тешко (или никада) признати, већина неслагања у пубертету и адолесценцији је узрокована потребом родитеља да контролише дете и његов живот, а не (лошим) понашањем деце. Ни у једној развојној фази није истинитија да је “пут до пакла поплочан добрим намерама”.
5. Ваш начин (доласка до циља) не мора да буде начин вашег детета
Већина родитеља каже да су им здравље и срећа њихове деце најважнији, а опет, раде на штету тога. Срећа је креација саме особе и ваше дете мора само да креира живот у коме ће бити испуњено и срећно.
6. Похвала се НЕ подразумева
Ја се искрено зачудим када на сугестију да дете треба да се (по)хвали чујем: “Али за шта да је похвалим? Да ли за то што устаје у 1, живи у свињцу и има 2 кеца?” Сигурно постоје бар 3 добре ствари за које можете дете да похвалите у току једног дана, па макар то био и изостанак лошег понашања. Похвала није ни изостанак критике.
7. Критика није мотивишућа и стимулишућа за развој
Још нисам срела особу коју је критика мотивисала. Не дозволите да ваше дете живи у једном од психолошких експеримената у коме особа уђе у просторију у којој је група људи која 5 минута говори критике на њен рачун. Замислите да ви живите на тај начин.
8. Ваше дете није ваш пројекат
Дете има и жеље, и слободну вољу и потребе, а и темперамент који се може значајно разликовати од вашег. Немојте да живите кроз и за своје дете.
9. Ако изгубите однос са дететом, изгубићете могућност да будете уз дете у тешком развојном периоду
10. Проблеми вашег детета су реални проблеми
Када имате 14 година и неко вас отпрати са инстаграма, то је реалан и велики проблем за четрнаестогодишњака.
11. Ако сте груби, критикујући, насилни према свом детету, вратиће вам се истом мером
Кроз бес, агресију, одбацивање или напуштање.
12. И ваше дете може да буде у праву, а често и јесте.
Застаните и саслушајте своју децу.
13. Ваше дете има право да буде другачије од вас
Можда сте амбициозни и врло успешни у свом послу, а дете не показује амбицију и нема никаква посебна интересовања. Иако вам се то не свиђа, и то је у реду, а и такав живот може бити вредан живљења.
14. Ваше дете има право на другачије мишљење
Поготово ако се ради о адолесценту: задатак адолесценције и јесте развијање критичког мишљења и преиспитивање, а све у циљу изградње идентитета.
15. Ваше дете не мора да се мења да би се вама више свиђало
На родитељу је да прихвати дете онаквим какво јесте. Можда је ваша ћерка осетљива и интровертна, или син хомосексуалац, и иако их волите, не свиђају вам се. За своје дете ћете више учинити ако их прихватите онаквим какви јесу, уместо да инсистирате на промени. Безусловним прихватањем дајете детету сигурну базу у коју увек може да се врати, а и самопоуздање, а тада може да прави изборе и промене које ће им бити неопходни у животу.
16. Ако ваше дете не добије љубав, подршку и разумевање од вас, потражиће је на другом (често лошијем) месту
Велики број веза или бракова у раним годинама су последица бега од куће и проблема у примарној породици. Велики број “улазака у лоше друштво” је последица тражења онога што у кући млада особа нема: прихватање, разумевање и поштовање.
17. Можда се ваше дете “није променило преко ноћи”, већ само увиђа да не мора да вас послуша
Ако негујете ауторитарни родитељски стил. У овом стилу од деце се очекује да поштују строга правила која намећу родитељи, а непослушност доводи до кажњавања. Ауторитарни родитељи не успевају да објасне суштину правила. Ако дете и затражи објашњење, родитељ најчешће одговори – „зато што ја тако кажем“. Ови родитељи имају високе захтеве везане за послушност, али не реагују на дететове потребе. У адолесценцији, ригидност и страхопоштовање на коме инсистирате ће вам се вратити као бумеранг.
18. Ваше дете не може да учи из апстрактних примера
Ако ви не можете да се натерате нешто да урадите, не очекујте то ни од детета; ако сте преоптерећени и не можете да сређујете кућу, не очекујте ни да ће соба вашег детета бити уредна. Ако ви своје слободно време проводите са телефоном у рукама, мало је вероватно да ће дете изабрати да чита књигу. Ако се вама ваше тело гади, ваша ћерка ће бити у опасности да развије поремећај исхране.
19. Прихватите да ваше дете, можда, и није тако посебно како бисте желели
И да не мора да оствари свој потенцијал. Може да се живи и ако нисмо најбољи, најуспешнији и најлепши.
20. Ваше дете није дужно да вам врати уложени труд, новац или време
Брига о детету је обавеза родитеља и дете није дужно за враћа за бригу. Ако пуно улажете у своју децу, застаните и запитајте се који део тог улагања је улагање само због вас, а шта је истинска потреба детета. Да ли своје амбиције остварујете кроз децу или желите да побегнете од свог доживљаја инфериорности. Дете није ваш продужени де ои не може да заврши ваш недовршени посао.
Аутор: Катарина Вишић, психотерапеут, Центар за психотерапију др Вишић