Да ли су деца данас лошија него што су била пре 30 година?
Да ли имају мање емпатије?
Јесу ли склонија насиљу, размаженија, отуђенија?
Да ли мање поштују ауторитет?
Иако би се о одговорима на ова питања могло полемисати, свакако да ће се већина одраслих сложити да се нешто јесте променило и да је одрастање данас видно другачије.
Оно што многи не схватају јесте да одговорност за то није на деци. Људско биће, по природи, тражи начин да опстане у окружењу које му је дато. Тражи начин да се прилагоди, да не буде повређено, да се заштити, да задовољи потребе које су му, опет, по природи дате.
А окружење које смо деци дали да у њему одрастају, да се сналазе и опстају, далеко је од идеалног. Атмосферу у школама креирају одрасли – наставници и родитељи (ови други кроз своју децу). Учење по моделу и даље је најдоминантнији облик учења, па је врло проблематично тражити од детета да не бесни, ако ми беснимо, да не удара, ако ми ударамо, да не псује, ако ми псујемо. Ако су наши родитељи то некад и могли, окрените се око себе, погледајте друштво у ком живимо и биће вам јасно да је то било кратког даха.
Али, поставља се питање због чега је то тако? Заговорници физичког кажњавања деце ће рећи да је то зато што смо децу престали да васпитавамо прутом. Одмах да буде јасно – нисмо. Довољно је да прочитате коментаре на друштвеним мрежама. На том немалом узорку постаје јасно да је и даље много више оних родитеља који сматрају да децу треба ударати „кад заслуже“ од оних који се с тим не слажу. Дакле, батина је још ту, спремна да ускочи кад родитељ процени да треба. То што психолози заступају другачији став и што се о томе говори и пише не значи да смо то и прихватили. Деца се и даље масовно дисциплинују на „традиционалан“ начин.
Значи, није то. Друга група рећи ће да је друштво које почива на насиљу и у ком се лекције уче (и) кроз батину само по себи девијантно и да не може никако бити здраво. Ударати друго људско биће је насиље, а ако одрастамо уз насиље оно постаје део наше „нормалности“. Као што и јесте данас.
Међутим, све то је само један део слагалице. У књизи „Будите ослонац својој деци“ Др Гордон Нојфелд и Др Габор Мате нуде један сасвим другачији поглед на овај проблем, указујући на то да је све почело онда када се период дечје привржености родитељима скратио, што је дошло као последица модерног начина живота. Рано окретање деце вршњацима, или како је они називају вршњачка оријентација, корен је проблема које имамо с децом данас.
Аутори ове књиге истичу да деца заиста нису иста као што се ми сећамо да су била. Мање се угледају на одрасле, с мање устезања упадају у невоље. Делују и мање невино и наивно, наизглед им недостаје она дечја радозналост. Креативна, самостална игра делује као неки заостатак из прошлости. Али, ако ћемо бити поштени, и родитељство се променило. Родитељи пре 50 година били су сигурнији у себе и имали снажнији утицај на децу (добар или лош, о томе би се дало расправљати, али деца осете сигурност када она постоји).
Родитељи данас се упињу да достигну неки ниво родитељства који су себи зацртали. А кад не постигну резултат који су желели, онда децу моле, убеђују, подмићују, награђују, кажњавају, туку. Кад ни то не да резултат, почињу да криве себе за неуспех, децу јер су непослушна, телевизију и интернет јер пласирају лоше ствари, школски систем јер не помаже.
Укратко, утицај родитеља на децу данас, ма које методе они користили, ма колико били строги или благи, далеко је мањи него што је био пре неколико деценија. То што деца не слушају баш нас и не усвајају баш наше вредности не би био тако велики проблем за друштво и њих саме кад би она била самодовољна, свесна себе, усмерена. Али нису. Код куће, у школи, деца су изгубила компас. Теже их је подучавати, теже се с њима излази на крај, склонији су употреби наркотика, раном улажењу у сексуалне односе, а много је више оних који пију лекове за депресију. Све то води у проблем повећаног насиља у школама и до ситуација у којима деца убијају децу.
„Такве трагедије, иако ретке, само су највидљивије ерупције општег проблема, агресивних тежњи које цветају у данашњој омладини“ – тврде Др Мате и Др Нојфелд у својој књизи.
Родитељи су, због губитка моћи да васпитавају, фрустрирани. Више им не успева да буду природни ментори својој деци, што се некад подразумевало. А ово стање права је иронија будући да се о дечјем развоју данас зна више него раније и да су нам информације доступније него нашим бакама и декама.
Па у чему је, онда, проблем?
Цео проблем стаје у две речи – губитак привржености.
Тајна родитељства није у ономе шта родитељ ради, већ у ономе ко родитељ јесте детету, тврде ова два светски призната психотерапеута, предавача, аутора неколико бестселера.
„Када дете тражи контакт и блискост с нама, пружа нам МОЋ као неговатељу, учитељу, водичу. За дете које нам је здраво привржено, ми смо дом из ког креће у свет, скровиште у које се може вратити. Све родитељске вештине на свету не могу надокнадити недостатак привржености.“ – тврде Др Мате и Др Нојфелд.
Приврженост детета родитељу мора трајати најмање онолико колико је детету потребно да буде васпитано. И управо је то оно што недостаје у данашњем свету. Нису се родитељи променили. Нису постали ни некомпетентнији, ни мање посвећени. Ни деца као таква се нису променила. Али се променила култура у којој подижемо своју децу. Та нова култура, за разлику од свих које су постојале пре средине прошлог века, веома подржава рано одвајање деце од родитеља, како би већи део дана провела у другом окружењу, са људима којима не треба да буду примарно оријентисани. Свет у који деца улазе од раних дана не цени и не подстиче дечју приврженост родитељу. А деца, којима је неопходно да имају неког коме ће бити привржени, стварају тако односе привржености који су заправо конкуренција односу с родитељима.
Како кажу Др Мате и Др Нојфелд, главна и најштетнија од свих конкурентских привржености које подривају родитељски ауторитет је све јаче везивање деце за своје вршњаке. Први пут у историји људског рода се млади, када траже упућивање, узор, усмерење, не окрећу мајкама, очевима, професорима, већ онима којима природа никад није намеравала да преда родитељску улогу – својим вршњацима. Децу, заправо, подижу незреле особе које не би требало да васпитавају – они се, дакле, међусобно васпитавају.
Два доктора овај термин називају вршњачка оријентација.
Деца имају урођени инстинкт за оријентисање. Она морају од неког добити усмерење.
„Као што се магнет аутоматски окреће ка Северном полу, тако и деца имају урођену потребу да се приберу тако што ће се окренути ка извору свог ауторитета, контакта и топлине. Када такву фигуру не препознају у свом животу, постају дезоријентисана. Природа је детету наменила родитеља за улогу оријентационог стуба. Али, све чешће се дешава, као последица живота у модерно доба, да ти родитељи своју улогу несвесно испусте и предају вршњацима своје деце.
То никада није с намером. Ми се радујемо када наша деца имају пријатеље и њихова повезаност с другарима нас чини срећним. Али, проблем је у томе што смо дозволили да вршњачке везе замене односе са одраслима који су некад били примарни извор оријентације. Није вршњачки контакт неприродан, али то што су деца једна другима сада постала доминантно утицајна на развој, јесте проблем, тврде аутори.
Тај проблем се све раније развија, јер су деца све раније изложена вршњачком утицају већи део свог времена. Али, то је само један од разлога.
Родитељи чија деца их избегавају, дрско се понашају, не желе да им се повере нити да с њима разговарају о проблемима, често се питају где су погрешили и покушавају, на различите начине да пронађу решење за свој однос с дететом. Проблем је, заправо, у томе да су добар део њихове улоге преузели вршњаци.
Циљ овог текста био је да, на неки начин, „отвори очи“ родитељима који не разумеју зашто им је дете, изненада, окренуло леђа.
У једном од наредних текстова говорићемо о томе какве препоруке дају др Мате и др Нојфелд у циљу враћања дечје привржености родитељима.