Враћали смо се, мислим, из Ковиља и завршили некако у Старој Херцеговини, околности су ми данас помало мутне. Иако смо се познавали до тада већ скоро деценију ја сам му тек тад, преко тог кафанског стола, испричала укратко историју моје породице уназад три генерације – невеселу сагу о логорима, згариштима и прогону. Он ме је пажљиво слушао, а онда ми врло нежно, тоном који је некако био у нескладу са изговореним, казао: “Кћери, знаш ли колика је твоја обавеза?”
И то је постала формативна реченица мог живота, окосница око које је организована читава моја егзистенција – неко је пре мене толико претрпео да бих ја данас постојала, велика је то обавеза. Можда је не бих чула да је није изговорио он, са толико љубави, са оним виђењем Другог које човеку ваљда само љубав и омогућава.
Иван и ја смо га упознали на почетку нашег заједничког пута, још 1997, рекла бих, и он је том путу увек био несебична подршка. Колико ширине у једном човеку! Мислим да је Светомир Бојанин вероватно душом најшири човек ког сам у животу упознала, а прошло је поред мене толико људи од којих неке данас проглашавају свецима – па нико од њих није био душом шири. Шта је то значило? Био је ту за Другог и онда када га није сасвим разумевао интелектом или емоцијом – разумевао га је духом. Примао је друге у себе и у чину неког големог прихватања претварао сваки однос у љубав.
Много је волео Ивана иако су се непрекидно око нечега спорили – волео је то, охрабривао је то спорење, уживао кад неко обара његове аргументе, непрекидно је учио из тога. Није престајао да расте до последњег даха. Једини је такав човек кога познајем – да је истински, без икакве позе, дубоко уживао у опонирању другог, у дискусији, у различитости, и да је из тога за себе извлачио огромну духовну корист. Тако се та душа ваљда ширила, то је био метод.
И из тога смо онда Иван и ја учили да опонирамо сами себи, да будемо са собом у непрекидном дијалогу и да слушамо друге, да улазимо са вољом у њихове ципеле у напору разумевања. Ако нас је неко томе учио, био је то Светомир Бојанин.
Био је човек импресивне научне и клиничке каријере, огромне радне енергије и радозналости, али никада то у вези са њим није деловало у сусрету пресудно. Оно што га је учинило врхунским ауторитетом у Ивановом и мом животу била је вештина љубави са којом нас је држао уз себе. Волео нас је, истински и без задршке нас је једноставно волео, прихватао нас таквима какви јесмо, радовао се нашем расту.
Последњи пут ме назвао пре неколико месеци само зато да би ми рекао да нас воли и да је поносан на нас – негде се на телевизији давао Иванов филм, гледао га је изнова и пожелео је да нам то каже. Рекао је врло јасно – зовем, децо, само зато да вам то кажем; смрт на мене иде галопом.
Они међу нама који верују познају ово осећање мира које се спусти на нас када на другу страну закорачи неко такав, неко толико духом усавршен, висок у љубави, неко ко је загрљај са Христом само однео са собом тамо, у то велико и неиспитљиво Другде.
Светомир. Заиста му је име било знамен.
На слици мој Иван и његов Боки, како га је звао од миља, у Бокијевој радној соби, у једном од многобројних разговора пре неколико година.
Остаје са нама.
Остаје са нама.
Аутор: др Моња Јовић, доктор књижевности, сценариста, уредник у ИК „Едука“