И шта ћемо сад?
Добисмо данас на увид смернице којима би требало да се водимо у наредној школској години. Јасно нам је назначен циљ који смернице треба да постигну, и без сумње се и овај документ Министарства ослања на све Законе и подзаконске акте. Таксативно и табеларно побројане су активности којима наставник и сваки запослени треба да се бави у наредном периоду. Остаје нејасно само једно – да ли је школа уопште више васпитно-образовна установа или је дошло до промене њене намене?
Министарка у документу који потписује наводи све саме стране речи и изразе, позајмљенице којима већина не зна значење. Није ми познато шта то треба да значи када у „партиципативном односу дефинишем идентитет школе“,која су то „највунелабирнија одељења“, каква је то „високо компетитивна средина“…
Дакле, шта је то нама Министарство дописом поручило и коме је уопште овај документ намењен?
Прве три недеље предвиђају да се ученици постепено уводе у наставни процес, као да их припремамо за рат или пут на Месец! Пажљиво их обавештавамо да су у школу дошли да понешто и науче (али само ако се и они сложе да је то задатак школе, у супротном није постигнут концензус са свим „актерима“, те морамо Јово наново), па тек од четврте недеље можда можемо полако на обраду наставних јединица. Притом, строго треба да водимо рачуна како су се ученици прилагодили, јесу ли задовољни градивом које им предајемо, да ли смо у довољној мери повезали међупредметне „компетенције“.
Где је ту основна улога школе!?
Није ли школа васпитно – образовна установа, а наставник тај који има обавезу да своје знање пренесе ученицима и подстакне их да га у знању надмаше? Како је то министарка замислила да наставник испуни план и програм дефинисан много пре њеног постављења ако тај исти наставник треба да запостави свој предмет како би остварио захтеве наведене Стратегије? Притом, упркос усменим наводима и најавама, ни на видику нема упутства о упошљавању већег броја стручних сарадника у области педагошко-психолошког рада. Све је остало на сензационалистичком медијском нивоу, по моделу: рећи – значи постићи циљ.
А то у чему је разлика између Баната и Бачке, интеграла и децимала, Ђуре Даничића и Јакшића, експлозије и имплозије, дигестивног и респираторног тракта – па, можда и није значајно. Ко још у школу иде како би стекао знање?!
Мирјана Гашић
Проф. српског језика и књижевности
Извор: Унија синдиката просветних радика Србије