Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета.
Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо?
Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи.
Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом.
У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања:
Докле ћемо бежати у демагогију?
Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак?
Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама?
Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада?
Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини.
Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама.
Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања.
Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности
Bravo! Bravo! Bravo! Prava analiza . Najveći problem je što smo podlegli strahu i dozvolili da on bude vožd puta koji nije uopšte dobar. Sakrili smo se iza tog straha,kao da nam prija i odustali od našeg zadatka
A Vaš zadatak je koji?
Molim Vas objasnite mi?
Da celo odeljenje iz nekoliko predmeta ne može da dobije 3 kao zaključni ocenu, a da iz svih ostalih predmeta ima 5?!?!?!
Zato što ste nadžak baba pred peMzijomi niste baš za rad sa decom???
Država je rekla da ne možete u penziju pre 65. godine?!?!
So what?!?!
Ajd’ da pokažemo da i dalje možemo da, zbog ličnog nezadovoljstva, kinjimo decu?!?!
‘Ajte, molim Vas!!!!
Sramota!!!
Najobrazovanije ministarstvo u svim zemljama, pa i u Srbiji, a najponiženije! Sami smo krivi! A državu to ne zanima!Bruka !
Trpećete naloge sve do onog trenutka dok ne budete shvatili da za vas ima i drugih radnih mesta osim u prosveti državnog aparata.
Što pre shvatite to, nama, roditeljima ćete olakšati živote. Odnosno, treba da shvatite da je u Srbiji sistem obrazovanja takvo da je to zlo. Prvo sa državnim aparatom koji organizuje sistem (ne mislim ni na koga konkretno…), a onda sa vama nastavnicima, koji mislite da ste najpametniji na svetu, da su deca glupa i lenja. A znate da nisu!!!
Naša deca su dobra, pametna, vredna. Ali imaju nezadovoljne nastavnike, što iz primera Vašeg teksta i obraćanja javnosti i dokazujete!!!
Mada, za tako nešto, za Vaš sledeći korak, se trebaju skupiti …., šta već, ili raširiti krila.
Tako da…
Sve najbolje Vam želim….
Putuj igumane I na manastir ne misli!!!!
Nastavnici su u 90% nestručni, zaostali u vremenu, dosadni.
Treba im uvesti najstrožu kontrolu i mogućnost hitnog otkaza.
Nisu zaslužili ni ovoliku platu što primaju.
O tome sam pisala u nekoliko prethodnih postova. Sramota kakva je naš sistem školstva i kakvo nezadovoljstvo pokazuju nastavnici. Ali, ne lezi vraže…. ne mogu da svoje frustracije iskažu prema poslodavcu, nego ih iskazuju prema deci, koju, tzv. obrazuju…
Ako ste nezadovoljni i nadrndani… dajte otkaz … idite u privatni sektor … otvorite svoje zelene učionice… zanima me koliko će Vas plaćati roditelji u privatnom sektoru ako budete ovakvi, kao iz primera Vašeg teksta.