Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета.
Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо?
Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи.
Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом.
У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања:
Докле ћемо бежати у демагогију?
Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак?
Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама?
Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада?
Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини.
Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама.
Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања.
Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности