– Поздрави децу. – говори ми док стоји на вратима. – И јави се кад стигнеш кући.
– Хоћу, не брини…
– И пази како возиш!
– Тата, нисам дете…
И нисам дете. Дуго већ. Али ме престрави, сваки пут – то наше стајање испред врата. И свако твоје махање и мој поглед одоздо, с дна степеника… И не знам баш како, ни откуда та старост долази, али осећам да нам се прикрада као неко велико невреме које човек осети у костима много пре него што прве капи склизну низ олук.
И страх ме је. Да ће ти се појавити оне дубоке боре око очију. Да ће потом слити низ образе, и некуд даље низ врат. Да ћеш једног дана имати оне смешне пеге на рукама и да ћу моћи јасно да ти видим теме. А очи, очи ти више неће бити бистре већ некако мутне, жућкасте као онај шприцер што се у летњи дан, после каквог доброг ручка, лако сручи низ грло.
Страх ме је да ће нам се, једног дана, погледи срести и да неће остати ништа осим сете, између мене и тебе. Да ћеш наједном другачије започињати реченице. Кад сам ја био мали… У моје време… Некад се знало… И више нећу моћи да ти прочитам мисли. И нећу умети да се уденем у тебе као каква весела, дечија строфа.
Плашим се да ћеш почети да заборављаш. Да нећеш моћи да се сетиш имена оног великог, бркатог глумца. Знаш оног, рећи ћеш и пуцнути прстима. Ма, оног, бре, што је играо у оној серији… како се зваше… познат… С ‘волким брковима! Ма знаш сто посто!
Плашим се да ће од песама остати само рефрени. И да ћу окретати главу сваки пут, да не видим како ти дрхти рука док нам закуваваш кафу. И да ћеш полако почети да одустајеш од свега што те је некада чинило мојим… Да ћеш престати да возиш. Да нећу моћи да се сетим како трчиш. Како се пењеш уз степенице. Уносиш дрва. Кречиш.
И да нећеш више бити у стању да поједеш и попијеш као некад. И да ће све почети да ти смета. И црни лук. И бело брашно. И шећер. И ја. И да ћеш се некако сам од себе смањити и да ће ти ствари наједном постати велике и туђе. Да ћеш сам себи постати старији брат, онај ког никада ниси имао. Па ћеш од мало бити сит. И од још мање припит.
Да ће ствари почети да нестају. А ти ћеш их поваздан тражити по кући. Прво зубе. Онда рачуне. Па новчаник. Па капи за очи. И рећи ћеш како сам их ја склонила. И људи ће почети да нестају. Престаће да зову. И мало по мало, јављаће ти како су отишли. Престаћеш да читаш новине. Јер тамо нема ничега. Само слике и понека реч на последњој страни, лоше вести које почињу са “с великим болом обавештавамо…“
Плашим се да ћеш почети да ми миришеш другачије. Не на буђ. Не ни бели лук, као што обично бива. Већ на неку непознату мешавину креме против реуме, колоњске воде коју више не производе и носталгије. Страх ме је да ћеш почети да ми тражиш ствари које до сада никада ниси тражио. Да ћеш ме слати по ментол бомбоне. Оне тврде. И нитроглицерин, за не дај боже, и по још триста лекова чије ћу називе записивати на полеђини рачуна из продавнице, да не заборавим.
Страх ме је да ће те бити стид што стариш. И да ми нећеш дати да ти приђем. И да ти помогнем. Да ћеш кришом прати ствари да не видим како си… неспретан. Или непажљив. И стар. Па ћеш се брецати на мене и псовати ме, јер не дам да се препустиш и не дам да ми те… знаш већ.
Плашим се да ћеш све ређе излазити из куће. Да ћеш данима носити једно те исто. И јести једно те исто. Јер ће ти бити свеједно. И шта и где и када и с ким. И да ћу сваки пут смишљати нове и нове начине да те развеселим и да на крају нећу успети јер ћеш одавно бити само озлојеђени старац ком више ништа није по вољи. И ја ту нећу моћи ништа да учиним. И неће помагати. Ни сутлијаш. Ни бомбоне. Ни онај, како се зваше, бркати глумац. Ни ништа.
Плашим се да ћу те тако једног дана позвати и да ће звонити дуго дуго, све док ме централа не избаци. И да ћу позвати поново и да ће опет бити исто. И плашим се да нећу умети да се носим с тим… како се зваше.. онако како треба и како ти заслужујеш.
И да ћу те увек изнова тражити по кући, баш као што ти сада тражиш кључеве од куће или наочаре. И да ћу загледати иза јастука, испод кревета и по ћошковима убеђена да сам те само затурила негде. А тебе нигде неће бити. И неће бити никог да поздрави децу. И све ће бити… како оно беше… Безвезе..? Е, баш тако, ћале. Баш тако.
Аутор: Даниела Бакић