На високој литици моћне планине живели су орлови. Било их је на стотине. Тако су господарили светом.
У једном гнезду живео је Алиша са мамом и два брата. Мип и Дино су већ летели о чему су говорила и њихова имена јер орлови на рођењу добијају уз име наставак иш и губе га тек кад порасту. Зато се сваки мали орао труди да што више вежба, да се храбри, стане на ивицу стене и започне лет. Они дуго вежбају покрете, уче теорију, гледају друге орлове, али за први лет морају припремати своје срце у самоћи и бацити се одважно.
Све је то прошао и Алиша. Све је провежбао и утврдио, али када је стао изнад амбиса, ножице су му обамрле, а крила су га издала. Срце му је јако лупало и мутило му се у глави. Мама га је храбрила и показивала му шта раде Мип и Дино, али узалуд. Чим се попне на стену, Алиша се сруши.
Браћа су постајала неподношљива:
– Мама, смеју нам се због Алише. Кажу да је кокошка.
– Ви мислите о себи.
– Већ је велики. Заузима нам место.
Алиша је све то знао и слушао. Да би и он био користан, почео да је преправља гнездо. Скупљао је гранчице и маховину, шарене каменчиће и суви лист. Њихово гнездо је било сигурно и јако. Ни једна змија није могла ући унутра, а тога се орлови највише плаше, нарочито када деца остају сама јер родитељи морају да лове. Мип и Дино су му се смејали, али Алиша није марио. Потрага за материјалом по ливади и шуми блажила му је увреде. Док је правио нове петље и преплетаје, његове мисли су биле бистре и слободне. Била је то замена за небо коме није смео прићи.
Ускоро, сви орлови су хтели исто такво гнездо и Алиша је падао на нос од посла. Стално су га звали, поручивали да пожури и дружили се са његовом браћом мало више да би пре стигли на ред.
Браћа су опет постала неподношљива:
– Мама, са нама се друже само због Алише.
– Наравно.
– Ни име нам не знају. Зову нас Алишини.
– Тако је. Сви орлови знају да лете, али је само један градитељ.
Алиша је то знао. Он је летео у себи.