Анђа је била добра девојчица која је желела столицу на љуљање. Али није било никог да је чује

Једнога дана су Анђини родитељи купили већи стан и Анђа је коначно добила само своју собу. Она је целог живота маштала о томе шта ће све радити у тој соби, какве ће се све слободе десити, па је и само размишљање о соби било лепо и знало да траје данима. Прави занос.

Анђа је своју собу замишљала као мало гнездо, топло и ушушкано, у коме, када се затворе врата, тишина личи само на њу. И ни на кога другог. И мирише само на њу. И ни на кога другог.

Били су то дани пуни заноса и снова.

И мама и тата су се радовали, али некако нервозно. Стално су нешто цртали, рачунали, јурили, прецртавали, па се нервирали.

– Па морамо имати целу кухињу. Нећу ваљда уносити онај стари шпорет и фрижидер. Мука ми и да их гледам.

– Ама, жено, нисам ја чаробњак. Немамо! Схвати, немамо! Морамо се провући са овим неко време, а после ћемо видети.

– Не, ево имам ја један предлог!!! Ајд да донесемо онај смедеревац са викендице, па да не трошимо ни струју.

Или почне тата:

– Морамо и нов телевизор. Хоћу онај велики, па кад седнем…Ваљда сам и ја нешто заслужио.

– Шта ће нам толики телевизор?! Где ћеш сести да га гледаш? Са терасе? Поквариће целу собу. Бићемо последњи сељаци.

– Ето, хоћу. Па имам и ја душу.

После неколико дана кутије су биле у ходнику.

И све тако. По свим собама.

И Анђу су питали какву собу жели. Она је рекла и отишли су заједно у продавницу. И купили су нешто што личи на њену жељу.

А онда је Анђа пожелела да у једном ћошку собе буде столица за љуљање. Поред прозора. Испод лампе. Да отвори лети прозор, мирише ваздух и ужива. А зими се скупи на њој и покрије се ћебенцетом, иако је у стану претопло, и ужива.

Негде је она то видела, у неком старом филму. И столица је постала њен сан о уживању.

Ћошак у соби је био идеалан. Анђа је већ видела и себе и ту столицу.

– Какву столицу на љуљање?! – уздахнуо је тата на ивици нерава.

– Шта сад фантазираш? Добила си целу нову собу. Видиш ли ти како живе друга деца? У чему они спавају?

И Анђу је било срамота.

Почели су дани у новом стану. И било је лепо и весело. Сви су били срећни. И Анђа је била срећна кад затвори врата своје собе и има само свој свет.

Прошло је и годину и две, а ћошак у Анђиној соби је и даље био празан. Чекао је столицу за љуљање.

Анђи су за то време куповали многе друге ствари. Потребне. Некад је она напомињала да и даље жели столицу. Онако успут. Онако је објашњавала како би јој ту било лепо, како она то замишља, како би и други могли ту некад поседети и одморити ноге. Некад се шалила са тим. Некад је била тужна. Некад је ћутала. Није се никад љутила јер је разумела да нема довољно пара за то у овој кризи. А у кризи снови могу да сачекају. Некако се мора преживети.

А онда је једног дана у продавници старих ствари на интернету видела столицу какву је баш и желела. Као из оног филма. А скоро џабе. Ситница. Толико се разумела у паре.

– Добро, Анђо, видећемо. Ових дана…

Анђа је чезнула и дани су пролазили. Ћошак је био и даље празан и све тужнији.

Анђа је схватила да та туга нема везе са новцем. Није она била сиромашна. Ни богата. Била је онако.

Била је сама у својој соби. Гледала сваког дана у тужни ћошак и није имала са ким да подели своје снове.

Знала је да се због тога неће никад ни посвађати, ни пожалити. Па, није она таква. То је био само њен мали бол. Њена мала туга са којом може да преживи. Али је знала и да то има везе са љубављу. Јер, кад некога волиш, онда мораш да уђеш у његове снове, купиш столицу и радујеш се кад он уђе у собу и угледа срећни ћошак.

Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца