Писмо странцу који је плакао док је држао моје дете

6 јуна, 2015

Не верујем да иједна мајка уђе у двадесету недељу трудноће очекујући да ће на ултразвуку чути лоше вест – да постоји проблем с њеном нерођеном бебом. Знам да мој вереник и ја нисмо – а то је управо оно што нам се догодило. Наше четврто дете, а прво заједничко, наша дивна ћерка, имала је аномалије на мозгу. Од тог дана када нам је ова вест саопштена, наш живот је ушао у круг непрекидних ултразвукова, разговора с разним лекарима, саветницима за генетику, анализама крви, амнио и осталим тестовима. Ни после свега тога, ни после не знам колико прегледа и анализа, нисмо имали конкретан одговор – шта да очекујемо кад се дете роди.

Мој вереник има баш велику породицу, па су, наравно, вести брзо путовале. Ретко се дешавало да мој разговор са будућом свекрвом прође без: „Тај и тај се моли за вас.” Колико год да сам на томе била захвална, у тим тренуцима, чињеница да се свекар рођаке мог вереника моли за нас и наше дете ми није много значила.

starac i beba

Убрзо након рођења, наша ћерка, наш мали борац, почела је да пркоси свим прогнозама. Операција мозга за коју су нам листом сви доктори тврдили да ће морати да се обави одмах по рођењу, није била потрабна. Речено нам је и да ћемо остати у болници пуних 6 недеља, а већ 13. дан смо били код куће. Одвели смо нашег малог анђела кући, не знајући ни шта да очекујемо ни како да јој помогнемо.

Неколико недеља касније, путовали смо два сата у росни град мог супруга, на неко рођенданско славље. Моја свекрва, поносна бака, одмах је узела нашу ћерку и кренула да је показује свима редом, да би је на крају предала у руке човеку којег нисам познавала. Било ми је помало непријатно. А кад су сузе почеле да силазе низ његове образе, тад сам већ била збуњена. Онда је он почео да јој прича како се сваког дана молио за њу и њено здравље, како се цела његова црква молила за њу и како није могао ни да сања да ће добити прилику да је упозна. Како је дивна и чудесна. Тада ми је све постало јасније. Сетила сам и свекрвиних понављања како се тај човек моли за моје дете и обећала и себи и њему да ће је поново видети. Али, већ следећег дана, он је преминуо од алергијске реакције на ујед пчеле, у свом дворишту. А ја и даље верујем да ће је он видети како расте.

Моја ћерка данас ради ствари за које су доктори рекли да никад неће моћи: хода, прича, учи, смеје се. Коначно је била на операцији мозга. Има она још битака пред собом. Али верујем да има и неког у једном ћошку раја ко је чува и за њу се моли. Неког ко се за њу молио и пре него што сам ја постала свесна да нас чекају тешке битке. Свекар рођаке мог вереника. Први херој моје ћерке.

Извор: The Mighty

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама