То што сам успела да се изборим да дојим своје дете, за мене је благослов. Јасно је да није свака мајка спремна (да, има и оних које не желе) нити свака има подршку која је потребна да би дојила. Понекад је сачувати ментално здравље приоритет. Ја сам некако успела обоје и због тога сам срећна и поносна. Био је то невероватан осећај, својим телом хранити оно што си створио и не стидим се да кажем – срећна сам што сам успела, иако је било тешко.
Знала сам да ће то бити одговорност и обавеза. Да ће то значити да дуго нећу моћи да се одвојим од детета на дуже од два или три сата и да ће излазак у ресторан, позориште, кафу с другарицама морати да сачекају неко време. Да ћу морати да пазим шта и колико једем и пијем. Да неће моћи нико осим мене да га нахрани ноћу. Да не могу увек без гриже савести да попијем чашу вина или јаку кафу. Али, дојење је и много више од тога.
Дојење је посао с пуним радним временом. И то са врло захтевним распоредом који не можете увек да предвидите. И то је једна од ствари која ме је највише изненадила.
Јер ме нико није припремио на то да ће ми се живот свести на тросатне интервале.
Моји дани и ноћи били су попут Дана мрмота, у циклусима од три сата. Некако се дани претворе у ноћи, па онда поново у дане, без икаквог упозорења. Са дететом које сиса између 8 и 12 пута на дан, живот је прилично хаотичан.
Само излазак из куће је озбиљан подухват. Али у жељи и напорима да не изгубим присебност, научила сам нешто важно – планирање је кључ.
Све што радим, сваки излазак, планирам око инрервала дојења.
Ако имам много тога што треба обавити и треба да изађем из куће на мало дуже од једног сата. Планирам тако да се у тренуцима кад треба да дојим нађем на месту на ком то лако могу. Ауто је увек опција Б, али није идеалан. Кутак за дојење постоји у неким ДМ радњама, па је у тржном центру релативно једноставно. Мени, као жени којој не прија дојење у јавности, то много значи.
Зато, мој дан често изгледа овако некако:
Нахраним бебу код куће. Док бебу пресвучем, подојим, сачекам да подригне, прође отприлике један сат. Онда га сместим у колица и кренем – у продавницу, на пијацу, шетњу, где год сам намерила. И онда, док се окренем, време је за храњење, опет. Направим паузу за то, па наставим даље. Уз то, свако распакивање, смештање за подој, па враћање у положај за покрет – захтева време.
Иста правила важе и код куће.
Подој, подригни, пресвуци. И сат откуцава. Отприлике два сата до следећег подоја. У најбољем случају. Док он дрема, ја могу да обавим послове „по кући“ – припремим ручак, усисам, прострем веш (који је вероватно стајао од јуче у машини). Да ми је неко рекао шта све могу да стигнем за један сат, пре него што сам добила бебу, никад не бих веровала.
И само што сам трепнула, време је за храњење. Опет. И тако у круг.
Дакле, да ли је дојење огромна обавеза? Да. Да ли се осећам као онај хрчак у точку који се непрестано врти у круг? Да. Да ли понекад пожелим да постоји још неко у мојој кући ко може да производи млеко? О, да. Да ли чезнем за тим да могу чешће да изађем из куће САМА. И те како. Али исто тако схватам да је ОВО родитељство. Да сам се за то определила. Јер му требам САД. А кад трепнем неколико пута, он ће са својим малим ранцем и патофницама кренути у вртић. И већ ћу му бити много мање потребна. Моћи ћу да изађем до продавнице и на кафу не плашећи се да ће плакати и тражити да једе, а да му нико сем мене то не може дати. Али данас, бирам да сам ту. Све време.
Извор: Mother.ly
Напишите одговор