Писмо једногодишње бебе својој мами

новембар 22, 2016

Драга мама,
видим да ти понекад неке ствари око мене нису јасне и да се због њих узнемириш. Знам да ме волиш и да је то зато што ми желиш добро, али нешто ми те тада буде жао, мами. Послушај зато шта имам да ти кажем.
beba
Можда мислиш да је мој сам долазак на свет био снажан и буран. Можда те је пуно болело. Разуми ме, мами. Као да ме је нека сила терала да изађем из твог стомака, а да ја то нисам ни тражио. Мени је било тако лепо код тебе, онако ушушканом и сигурном. Ти си дисала уместо мене, јела си за мене. Чувала си ме од свих препрека и упознавала са светом.
Кажу да сам изашао у моменту када сам ја био спреман да и сам упознам свет ван тебе. Не знам да ли је то заиста било тако, али истина је да ме је пуно тога у једном моменту преплавило. Одједном сам морао да дишем, да знам када сам гладан, да слушам и гледам толико тога око себе. И зато извини ако сам у почетку често плакао. Говорили су ти можда да је то само зато што сам гладан, али драго ми је да им ниси увек веровала. Често је то било и зато што ми је топло или хладно, зато што ме је нешто жуљало, зато што ми је било превише утисака. А врло често и зато што сам желео тебе, мами. Јел да да је моје плакање лако пролазило када ме узмеш у своје наручје?Твој загрљај је за мене магичан, запамти то. Некако сам навикао да се најсигурније осећам када тебе осетим и нањушим.
Знам, било је у почетку дана када ми чак ни твој загрљај није помагао. Па сам настављао бесомучно да плачем, а ти си се због тога понекад осећала неадекватном. Немој ми замерити, мами, ни ја не знам како бих ти те дане објаснио. Неки то зову грчићима, а ја, видиш, нисам ни сигуран да ли је то то. Гледајмо на те дане као прву припрему на оно што ће ме у животу често чекати – ситуације које ми неће пријати, и у којима нећу увек неку логику видети. Ја ћу се тада трудити да ми буде довољно то што се ти трудиш и што си ту за мене.После су почели ти чувени зубићи. Уф, мами, знам да си у неким тренуцима помислила како сам несносан, због све оне моје нервозе. Нећу ово, нећу оно. Гласно вриштање без разлога, па још гласније, па још гласније. Али, пробај само да замислиш како је мени у тим тренуцима било. Боли ме, жига ме, ништа ми није по вољи, а не знам како то да ти покажем. Јој, не поновило се. А понављаће се, знам.
А онда то чувено спавање. Мучење од првог дана, сећам се. Па се питаш да ли ми је топло? Да ли ми је хладно? Да ли ме нешто боли? Да ли сам ружно сањао? Па тако хиљаду питања. Понекад си потрефила шта ми смета, али врло често ниси. Зато што ниси ни могла. Ништа ми није фалило, али сам се опет будио. Зато што сам мали. Зато што у току дана толико тога примим у ову своју главицу, да ме она тера да и ноћу мало устанем да све те податке обрадим. А понекад толико јако не могу да дочекам да се сутра опет играм, да ноћу устанем то да урадим. Баш ја знам шта је дан шта је ноћ. Временом сам можда то и научио, али зашто баш увек морам да се играм само дању, а не и по мраку? Та ваша одрасла правила понекад баш смарају.
И ноша је посебна прича, знам. Лепо смо се од старта дружили, па ми је онда одједном досадила. Открио сам пузање, па ходање. Немам ја стрпљења, мами, да седим и чекам да пишким. Толико тога је око мене за истражити. То си и сама схватила, када сам опет почео са ношом да се дружим, јер сам схватио да на њој могу пар минута баш лепо да предахнем. Није ми још увек јасно шта се од мене очекује да на њој радим, али буди стрпљива, научићу ја.
Знај да је мој живот постао много занимљивији од кад сам проходао. Јаој, мами, не знам где пре да гледам, шта прво да пипнем, бацим. Испробавам звуке, зачикавам Земљину тежу, учим да се крећем по тактовима музике. Толико је тога за истражити. И не свиђа ми се кад ме у томе ограничавате. Покушаш понекад да ми објасниш зашто нешто не могу да урадим и осећам да се тада плашиш да се не повредим, али не разумем ја баш то што ми причаш. Но, буди упорна, ваљда ћу једном схватити. Само ми немој пуно бранити, молим те, мами. То би ми била највећа казна.
Само ме воли и то ми показуј.
Буди стрпљива са мном, научићу.
Не забрањуј ми пуно, већ ми покажи како и шта могу.
Упознај ме добро. У неким стварима сам другачији од друге деце.
И дај, загрли ме још једном, мами, и не бригај бригу! Биће све само још боље, видећеш!
Твој учитељ живота
 
Извор: aleksandrabirta.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама