To što sam uspela da se izborim da dojim svoje dete, za mene je blagoslov. Jasno je da nije svaka majka spremna (da, ima i onih koje ne žele) niti svaka ima podršku koja je potrebna da bi dojila. Ponekad je sačuvati mentalno zdravlje prioritet. Ja sam nekako uspela oboje i zbog toga sam srećna i ponosna. Bio je to neverovatan osećaj, svojim telom hraniti ono što si stvorio i ne stidim se da kažem – srećna sam što sam uspela, iako je bilo teško.
Znala sam da će to biti odgovornost i obaveza. Da će to značiti da dugo neću moći da se odvojim od deteta na duže od dva ili tri sata i da će izlazak u restoran, pozorište, kafu s drugaricama morati da sačekaju neko vreme. Da ću morati da pazim šta i koliko jedem i pijem. Da neće moći niko osim mene da ga nahrani noću. Da ne mogu uvek bez griže savesti da popijem čašu vina ili jaku kafu. Ali, dojenje je i mnogo više od toga.
Dojenje je posao s punim radnim vremenom. I to sa vrlo zahtevnim rasporedom koji ne možete uvek da predvidite. I to je jedna od stvari koja me je najviše iznenadila.
Jer me niko nije pripremio na to da će mi se život svesti na trosatne intervale.
Moji dani i noći bili su poput Dana mrmota, u ciklusima od tri sata. Nekako se dani pretvore u noći, pa onda ponovo u dane, bez ikakvog upozorenja. Sa detetom koje sisa između 8 i 12 puta na dan, život je prilično haotičan.
Samo izlazak iz kuće je ozbiljan poduhvat. Ali u želji i naporima da ne izgubim prisebnost, naučila sam nešto važno – planiranje je ključ.
Sve što radim, svaki izlazak, planiram oko inrervala dojenja.
Ako imam mnogo toga što treba obaviti i treba da izađem iz kuće na malo duže od jednog sata. Planiram tako da se u trenucima kad treba da dojim nađem na mestu na kom to lako mogu. Auto je uvek opcija B, ali nije idealan. Kutak za dojenje postoji u nekim DM radnjama, pa je u tržnom centru relativno jednostavno. Meni, kao ženi kojoj ne prija dojenje u javnosti, to mnogo znači.
Zato, moj dan često izgleda ovako nekako:
Nahranim bebu kod kuće. Dok bebu presvučem, podojim, sačekam da podrigne, prođe otprilike jedan sat. Onda ga smestim u kolica i krenem – u prodavnicu, na pijacu, šetnju, gde god sam namerila. I onda, dok se okrenem, vreme je za hranjenje, opet. Napravim pauzu za to, pa nastavim dalje. Uz to, svako raspakivanje, smeštanje za podoj, pa vraćanje u položaj za pokret – zahteva vreme.
Ista pravila važe i kod kuće.
Podoj, podrigni, presvuci. I sat otkucava. Otprilike dva sata do sledećeg podoja. U najboljem slučaju. Dok on drema, ja mogu da obavim poslove „po kući“ – pripremim ručak, usisam, prostrem veš (koji je verovatno stajao od juče u mašini). Da mi je neko rekao šta sve mogu da stignem za jedan sat, pre nego što sam dobila bebu, nikad ne bih verovala.
I samo što sam trepnula, vreme je za hranjenje. Opet. I tako u krug.
Dakle, da li je dojenje ogromna obaveza? Da. Da li se osećam kao onaj hrčak u točku koji se neprestano vrti u krug? Da. Da li ponekad poželim da postoji još neko u mojoj kući ko može da proizvodi mleko? O, da. Da li čeznem za tim da mogu češće da izađem iz kuće SAMA. I te kako. Ali isto tako shvatam da je OVO roditeljstvo. Da sam se za to opredelila. Jer mu trebam SAD. A kad trepnem nekoliko puta, on će sa svojim malim rancem i patofnicama krenuti u vrtić. I već ću mu biti mnogo manje potrebna. Moći ću da izađem do prodavnice i na kafu ne plašeći se da će plakati i tražiti da jede, a da mu niko sem mene to ne može dati. Ali danas, biram da sam tu. Sve vreme.
Izvor: Mother.ly