Klinički termin za autizam je poremećaj iz spektra autizma (ASD). To je neurorazvojni poremećaj – stanje s kojim se rađa. U osnovi, promene u mozgu utiču na to da osobe sa autizmom uče, ponašaju se, komuniciraju drugačije od neurotipičnih ljudi.
“U realnosti je to spektar,” kaže razvojni pedijatar Carrie Cuffman. “Ne postoje dve osobe sa autizmom koji imaju identično stanje.” Kod nekih osoba u spektru simptomi jedva da mogu da se uoče, dok druge autizam ometa u svakodnevnom životu. I upravo taj veliki diverzitet čini da je autizam teže dijagnostikovati.
Pa opet, broj ljudi koji dobijaju dijagnozu ozbiljno raste.
Kao što grafikon iznad pokazuje, broj dece sa dobijenom dijagnozom raste neverovatnom brzinom. U istraživanju iz 2012. godine, jedan od 69 jedanaestogodišnjaka imao je autizam, da bi do 2020. godine ta statistika skočila na 1 u 36. Ako se nastavi ovim tempom, da li se može desiti za deceniju ili malo više da svako drugo dete dobije dijagnozu autizma? I kako će izgledati svet u kom polovina ljudi zahteva pomoć drugih da bi funkcionisali u svakodnevnim aktivnostima.
Naučnici tvrde da ovo nije baš mnogo verovatan scenario.
Nekoliko činjenica o autizmu, na osnovu podataka iz (SAD)
– Oko 1 od 36 dece je identifikovano sa poremećajem iz autističnog spektra (ASD) prema procenama CDC-ove Mreže za praćenje autizma i razvojnih smetnji (ADDM).
– Autizam se javlja u svim rasnim, etničkim i socioekonomskim grupama.
– Autizam je skoro četiri puta češći među dečacima nego među devojčicama.
– Oko 1 od 6 (17%) dece uzrasta od 3 do 17 godina dijagnostikovana je smetnja u razvoju, kako su prijavili roditelji, tokom perioda istraživanja 2009–2017. To uključuje autizam, poremećaj pažnje/hiperaktivnosti, slepilo i cerebralnu paralizu, između ostalog.
Zašto je porastao broj dece sa dijagnozom autizma?
Rast broja dece s dijagnozom stabilno raste već punih 20 godina. Kako u SAD-u odakle su i preuzeti podaci u tekstu (kod nas se detaljna statistika ne beleži), tako i u ostatku sveta.
To jeste veliki rast, ali stručnjaci tvrde da nije u pitanju nikakva „epidemija“. Iako ne poriču da je broj dece s poremećajem u spektru u porastu, to nije toliko dramatično. Većina tog porasta može se, kažu, pripisati preciznijoj dijagnostici i tretmanu.
Svest i mogućnosti za tretman
“Mnogo je verovatnije da ćete danas, u eri dostupnih informacija, dovesti dete na proveru i raspitati se za to šta pojedini simptomi znače, nego što je to bio slučaj pre trideset godina.” kaže dr Cuffman. “Da, veći broj dece dobija dijagnozu i dobijaju je ranije.”
Uz to, postoje tretmani i mogućnosti da se stanje stavi pod kontrolu, mnogo više nego ranije.
Changes to the diagnostic criteria
Porast broja slučajeva ASD nije rezultat samo bolje dijagnostike, već i toga što se promenilo ono što se zapravo smatra da je deo spektra.
Sve do 2013. godine, nije postojalo ono što danas zovemo spektar poremećaja autizma. Umesto toga, bili su podeljeni na nekoliko razvojnih poremećaja:
- Autizam.
- Pervasive developmental disorder.
- Aspergerov sindrom.
- Dečji dezintegrativni poremećaj.
Dakle, bilo je zbunjujuće. A dijagnoze su bile podeljene. Tek 2013. sva ova stanja podvedena su pod poremećaje u spektru autizma, pa je i samim tim broj dece s dijagnozom porastao.
Ostali razlozi zbog kojih je autizam u porastu
Genetika
Za razliku od stanja poput, recimo, Daunovog sindroma koji je rezultat jedne, specifične genetske mutacije, autizam se povezuje s više od 1000 različitih promena u genima.
Uticaj okruženja
“Jasno je da izloženost određenim faktorima rizika povećava šanse da dete dobije dijagnozu autizma” kaže dr Cuffman notes. Evo nekoliko primera:
- Manjak kiseonika u prenatalnom periodu.
- Majka je imala infekciju.
- Majka je konzumirala alkohol, opijate…
- Zagađenost vazduha ili vode.
Moderna medicina
Postoje još neki parametri za koje istraživači tvrde da utiču na povećanje mogućnosti da dete bude u spektru. U tom smislu, autizam se češće javlja ako:
- Majka ima više od 35 u vreme začeća.
- Otac ima više od 40.
- Je beba prevremeno rođena.
- Je trudnoća imala komplikacije.
- Je dete rođeno s malom težinom.
Primećujete da su to sve faktori kojih ranije nije bilo ili, ako ih je bilo, bili su ređi, a deca su imala manju šansu da prežive. Majke su nekad bile mnogo mlađe kad dobiju prvo dete, očevi takođe, a stepen preživljavanja prevremeno rođenih beba bio je osetno manji.
Uticaj ekrana još uvek se istražuje, ali ono što znamo iz izlaganja profesora Nenada Glumbića jeste da, deca koja su u prvoj godini izložena ekranima 1-2 sata dnevno imaju dvostruko veću verovatnoću da dobiju dijagnozu autizma u trećoj godini, u poređenju sa neekranizovanom decom, ističe prof. dr Nenad Glumbić.
To ne znači da kod njih autizam ne bi postojao da nisu bili izloženi ekranima, već su ekrani doprineli tome da simptomi budu vidljiviji i teži.
Ipak, ma koliko se mi trudili da porast broja dece u spektru „opravdamo“ boljom dijagnostikom, možda bi najbolje bilo da odemo do najbliže škole u kraju i potražimo najstariju učiteljicu u školi. Kad je nađemo, možemo joj postaviti jedno, jednostavno pitanje: „Da li je broj dece sa smetnjama nalik autizmu, dece kojoj je potreban rad po IOP-u, jednak danas i pre 30 godina?“ Reći će vam – ni blizu. Danas ih je daleko više. A to bolja dijagnostika ne može da promeni…