Деца у Србији проводе више од седам сати дневно на интернету, показује најновије истраживање Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, а преноси портал Нова.
Дечји психијатри упозоравају да је наша земља на ивици епидемије „екранизма“ међу малолетницима, који због зависности од видео игара, друштвених мрежа и генерално интернета, одбијају да иду у школу, губе додир са реалношћу, а ако им се одузме „дневна доза“ телефона – прете и самоубиством.
Родитељи у Србији с разлогом су забринути за своју децу, код које примећују знаке зависности, а немају решење како да их извуку из канџи „екрана“, па чак и кад су у питању малишани млађи од 10 година.
“Мој Лука је типична жртва те велике пошасти – ‚екранизма‘. Није проблем само телефон, већ и телевизор и Јутјуб, а од недавно и Сони. Пред собом свакодневно има три различита зла, а његово понашање у кући је ненормално. Кад му забранимо време пред било којом врстом екрана, постаје анксиозан, љути се, агресиван је, а има само седам година“, прича за Нова портал Милош Јокић из Београда, који је због проблема са зависношћу, са којим се бори његово дете, али и цела породица, тражио помоћ стручних лица.
Само кад је напољу, Лука је миран, али кад уђе у кућу, екран се подразумева.
„Не можемо стално да га изводимо у парк. Ако је у кући, немогућ је. Узмемо му телефон, али он покушава да нам га отме на све начине. Проблем је и у нашој недоследности. Довољно је да један родитељ попусти и врати му телефон и готово. У једном периоду рекли смо му да ће моћи да игра игрице само викендом, али то никако не можемо да одржимо. Још је мали, а влада техником као програмер, у свему томе се супер сналази, али је све даљи од реалног живота“, каже Милош.
Он сматра да је већина данашње деце „зрела за лечење“.
„Деца праве себи огромну штету, а онда и родитељима. Нервирам се, свестан сам проблема, али не могу да га решим. Једноставно не можемо да га изместимо из тог цивилизацијског оквира у којем је читава његова генерација. Мислим да је кључ у истрајности и нади да ће то да се промени са обавезама које стижу с годинама. Он максимално злоупотребљава нашу попустљивост, а када му узмемо телефон вређа нас, лупа вратима. Нема концентрацију ни за шта, не може да чита књиге за његов узраст, да пише слова, а чак и кад на то пристане, буде само да би после добио телефон”, жали се овај забринути родитељ.
Један од поразних података је и тај да се у Институту за менталне болести у Београду, због зависности од видео-игрица годишње хоспитализује више од 30. деце.
„Време које детету може да се толерише пред екраном је пола сата до сат времена дневно, радним данима и викендом до сат и по. Ту спадају видео игре и друштвене мреже. Нажалост, дужи низ година постоји тенденција повећања времена проведеног пред телефоном, компјутером, игрицама. Та зависност која се развија код деце, али и одраслих, је на нивоу хероина. Односи се на све што је у виртуелном свету, а свако у складу са годинама бира своје садржаје“, објашњава за Нову др Ивица Младеновић, начелник Клинике за болести зависности Института за менталне болести у Београду.
Ако се не лечи – постаје „ново нормално“
Лечење ове врсте зависности врло често није могуће, па постоје шансе, упозорава доктор, да модерно друштво овакво зависничко понашање сврста у – нормално.
„Поставља се питање колико ова зависност уопште може да се контролише и лечи. Кад систем не може да изађе на крај са неким проблемом, онда га нормализује. Систему то на неки начин и одговара, да људи буду пред компјутерима, праћени, контролисани. Систематски се људи увлаче у машину, а после се чудимо броју зависника међу малолетницима. Овај проблем је екстремно велики, а већ је измакао контроли. Велике паре су у игри, људи не желе да се одрекну лаке добити и зараде, а страдају најмлађи и породице“, наглашава др Младеновић.
Ригорозне мере су једина шанса, сматра он.
„Забранити мобилне телефоне у школама, увести униформе до осмог разреда и завести неки ред. Имамо озбиљно тешке пацијенте. Долазе нам на клинику момци и девојке од 15 година, који не желе више да иду у школу, јер на интернету, кажу, имају све. Информације, дружење, живот. Јављају нам се кад су већ дебело заглибили у зависност. Родитељи су у страшном проблему, јер по закону средња школа није обавезна, па не могу да их натерају да се даље школују. Ти млади људи једног дана неће имати пријатеље, породицу, партнере, остаће сами, затворени у четири зида са својим екранима, па колико издрже…“, закључује доктор Младеновић и додаје да решавање проблема екранизма није само до породица, већ до система у држави и вредности у друштву који хитно морају да се мењају.
Симптоми зависности од екрана
Физички:
Проблеми са видом
Атрофија мишића
Гојазност (нездрава храна) или прескакање оброка по више дана
Психолошки:
Повлачење у себе
Епинапади
Запостављање дружења са вршњацима
Измењен однос са родитељима
Повећавање „доза“ од пола сата, сат, на два, три, пет, 10 сати
Све мање укључивање у социјалне активности
Дете не излази из собе, све време је на интернету
Агресивно понашање
Кад им одузмете екран јавља се апстиненцијални синдром
Деца прете самоубиством
Ломе по стану
Лажу родитеље
Неконтролисано понашање према себи и другима
Могућа решења
Системско решавање проблема од стране друштва
Увођење одређених мера у систем образовања
Провођење више времена са децом од стране родитеља
Ограничавање времена на телефону до сат времена дневно уз обавезно објашњење детету зашто је граница и контрола важна
Увођење ваншколских активности и обавеза
Што чешћи одлазак у природу.