Требало је да нас обрадује вест да ће у одељењима од наредне школске године максималан број ђака бити 28. Ипак, мислим да би много више разлога за радост било када би се смањио минималан број ученика неопходан да би се формирало једно одељење. Уколико би се смањио број ученика, квалитет наставе би био много бољи: имали бисмо много више времена да се посветимо сваком ученику; они би лакше напредовали у складу са својим способностима; имали би више повратних информација о томе како да унапреде своје учење; ми бисмо имали бољи увид у њихове резултате; ред и рад на часу би много лакше био успостављен; ученици би се лакше међусобно повезали и боље сарађивали и самим тим би вршњачко насиље у оквиру једног одељења било сведено на минимум.
Већ дуго радим у школи и знам колика је разлика када држите час у одељењима преко тридесет и одељењима до двадесет ученика. Далеке 1994. године, када сам почела да радим, била је пракса да се ученици из два одељења спајају на часовима енглеског. Добро се сећам да сам прве године радног стажа имала једну групу од 37 седмака. Било ми је врло тешко са толиким бројем деце из много разлога који сами можете да претпоставите. Неколико година касније сам скупила храброст и свом тадашњем директору објаснила проблем. Понела сам и уџбеник из методике енглеског језика у коме је писало да је идеалан број деце за учење страног језика око петнаест. Моји аргументи поткрепљени и податком из уџбеника били су сасвим довољни и већ следеће недеље мој млађи колега је почео да предаје у једном од одељења, док је колегиница наставила да предаје француски као и до тада. Дакле, мој директор није морао да тражи никакве посебне дозволе од Министарства како би запослио још једног наставника. Да подсетим…
До почетка 21. века један страни језик учио се од петог разреда. У школама су се предавала два страна језика – енглески и француски или руски (врло ретко у неким школама и немачки). Лоша и неправедна пракса била је да су ђаци са бољим успехом учили енглески језик. На то се гледало као на неку врсту награде и било је крајње непедагошки и неправедно и према деци, и према било ком, „неенглеском“ језику. С обзиром на то да је притисак од стране родитеља био велики, најмање 70% ученика „опредељивало“ се да жели да учи искључиво енглески. Раних двехиљадитих ситуација се потпуно мења увођењем другог страног језика као обавезног предмета и учењем енглеског од првог разреда. Смањио се и фонд часова у петом разреду са четири на два часа недељно и одлично се сећам да сам на крају школске 2007/ 08. била очајна постигнутим резултатима својих петака који су, по мојој процени, енглески боље знали у септембру него у јуну. Баш из тог разлога од 2008. године па до данас предајем енглески у млађим разредима, али то нажалост не значи да је проблем нестао јер је напредовање ученика у старијим разредима, углавном, слабо.
Овде говорим из перспективе једног наставника само једног предмета, али верујем да ће се моје колеге сложити да се резултати њиховог рада не могу упоредити у одељењима са двадесет или тридесет ђака.
На крају, зашто је Министарству толико тешко да смањи број ученика у одељењу?! Врло просто! Одговор је – Штедња! Ако би се формирала одељења са око двадесеторо деце, то би значило запошљавање већег броја учитеља. То би значило и изградњу нових школа, а све то кошта. Коштало би то ову државу много више него повећање плата просветарима (како нас зову, по мени, крајње пежоративно).
Колеге, пред нама је још једна школска година кроз коју ћемо морати да пливамо са великим каменом одговорности око врата. Верујем и надам се да ћемо поново стићи до обале тамо негде средином јуна следеће године. Само се питам – Докле ћемо да „препливавамо“ школске године за годинама и дозвољавамо да нас „превеславају“ небројано пута?!
Аутор: Марина Раичевић