Добар уџбеник је, дефинитивно, основно наставно средство. Свако друштво тежи ка томе да деца уче на добар и педагошки савремен начин. Ово су аксиоми. Све друго су политичка питања: ко обезбеђује књиге за школу која се декларише као обавезна и бесплатна, ко добија издавачку лиценцу, како се врши одабир, шта је неопходни минимум који обезбеђује несметани наставни процес. Зашто су код нас политичка питања стављена испред школских је за анализу доброг социолога јер она не би смела потиснути оно што је за децу добро. А потискују. Јер нам интерес деце никада није у првом плану. Осим декларативно.
Набавка уџбеника је за нашу заједницу увек стресна и са ђачког плана најчешће прелази на општедруштвени, а затим се обије наставницима о главу. Сви други аспекти проблема се забораве. Родитељи са списковима јурцају по књижарама, сабирају се рачуни, новинари су на лицу места да учине медијско саблажњавање, форуми се усијају, међутим, као и све код нас, у суштину проблема се не улази, нити се он решава, већ тоне у колотечину у којој смо незадовољни, али ћемо некако преживети.
Да бисмо ублажили своје незадовољство, спремни смо да прихватимо нека наметнута веровања. Она нас теше и пребацују кривицу на другога, а нас стављају у позицију немоћне жртве.
Па, да размотримо те митове.
УЏБЕНИЦИ СУ СКУПИ
НЕТАЧНО!
Нису уџбеници скупи, већ смо ми сиромашни. Када своју мршаву зараду родитељ распореди на храну и све друго неопходно, не остаје много, чак ни уверење да је уџбеник такође насушна потреба и улог за будућност. Међутим, тешко је живети за визију будућности док се у садашњости бориш да преживиш на елементарном нивоу.
Није истина да су у прошлости књиге биле јефтиније. Била је само свест о њиховој потреби другачија. То се није доводило у питање. Стандард је био бољи. А, осим тога, један уџбеник је користило неколико генерација, што се може и данас. Потребно је само да створимо навику код наше деце да се књига мора чувати, а затим ћемо се једноставно у септембру трампити за нови комплет. Та пракса је постала немогућа, а за неке и недостојна, што је велика грешка. Не чини нова књига дете успешним, већ читање те исте књиге, ма колико она била стара.
ИМА ПРЕВИШЕ УЏБЕНИКА У КОМПЛЕТУ
ДЕЛИМИЧНО ТАЧНО!
Деца заиста имају велики број књига. Али…свака књига прати одређени предмет. Дакле, предмета у школи је превише. Сетимо се овде да школски програм, састав и обим градива прописују државна тела, а не свака школа понаособ по личном ћеифу. Можда би се могла смањити количина пропратног материјала, радних свезака, разних вежбанки, али то је дискутабилно са методичког аспекта. Деци су таква вежбања потребна. Ако их нема у уџбенику, мора се штампати на други начин. Поставља се само питање ко ће тај посао да плати.
УЏБЕНИКЕ НАМ ПИШУ СТРАНЦИ
НЕТАЧНО
Странци су само власници издавачких кућа, као што су странци власници готово свега у нашој земљи осим државног апарата, струје и понеког парчета земље. Стране су и банке, и фабрике, и производња хране, флаширање воде. Али се на те исте странце хушкају само купци уџбеника јер ту највише боли, на томе се најлакше оштри национални бес и нетрпељивост.
Када сам почела да радим, све уџбенике је издавао Завод за уџбенике и наставна средства. Није било могућности избора. Постојали су неприкосновени ауторитети. Увођење неких иновација сматрано је методичким криминалом. Једном приликом, школска инспекторка је била потпуно шокирана када сам час одржала руководећи се смерницама другог методичара. Час је испао одлично, али није био спроведен по успостављеном правоверју. Зато је њено чуђење било велико, готово да је тај поступак видела као издају.
Такви уџбеници су били добри за једно одређено време. Онда су неминовно превазиђени. На тржишту су се појавили савременији у издању нових издавачких кућа. Начин обраде градива је био деци приступачнији, илустрације занимљивије, примери за вежбање подстицајни. Наставници су добили средство које им олакшава рад, релаксира га. Пробијена је баријера неприступачности коју су деца имала у строгом академском приступу лекцијама.
Затим су се појавили дигитални уџбеници. Нестала је потреба за пројекторима, касетофонима, паноима. Све се налазило у оквиру једне књиге. Допуњени су новим садржајима: квизовима, тестовима, асоцијацијама, корисним линковима. Часови су могли да добију једну другу димензију. Колико је она широка, зависи само од креативности наставника и његове воље да користи савремене могућности, да их стави у функцију ефикасног учења.
Међутим, у ову причу се врло брзо упетљала политика и до дана данашњег те проблеме не решава, нити жели да их испусти из својих канџи. Просто су јој корисни за хушкање јавног мњења, производњу беса и неговање два супротстављена табора који ће бити у непрекидној свађи. Јер… шта стално слушамо? Слушамо како је погрешно да нам књиге пишу странци који неопростиво много зарађују на муци родитеља. Већ ту је суштина изврнута наглавачке. Пре свега, издавачке лиценце за уџбенике даје држава. Нове издавачке куће су их легално добиле. Затим су за израду тих уџбеника ангажовали еминентне стручњаке из одређених области који су направили одличан посао. Они нису странци. Наши су, само у претходном периоду нису имали прилику.
Дакле, улога странаца у овој причи је само у томе што су знали како да ураде посао на прави начин ангажујући струку, дајући предност знању. Аутори уџбеника су наши. Уџбеници су одлични. Градиво је обрађено у складу са програмом који прописује држава. Сва друга тумачења су обично извртање чињеница и скупљање јефтиних политичких поена.
УЏБЕНИЦИ ФОНДАЦИЈЕ КАВЧИЋ СУ БЕСПЛАТНИ
ДЕЛИМИЧНО ТАЧНО
Цела прича о уџбеницима се додатно закомпликовала са појавом Фондације Кавчић. Њени циљеви су племенити и они су на трагу онога што је држава давно требала да уради. Али није, па јој Кавчићева мисија одлично служи за нове поделе на нас и њих.
Истовремено, као наставник, морам да приметим да је и у Кавчићевом приступу понешто дискутабилно. Пре свега, не постоје уџбеници за све разреде. Затим… Млађа деца не могу учити из књиге у дигиталној форми. Морају имати папир, читати, писати, цртати. Морају им се те књиге штампати. То већ није бесплатно. Ако се иштампа у црно-белој форми, уџбеник већ губи на квалитету, јер су боје јако битне у раном процесу учења. Штампање у боји је скупо и чини ми се да би надмашило цену постојећих уџбеника. Значи и овде се сусрећемо са чињеницама које су само на први поглед примамљиве. Дубљу анализу не могу да издрже.
ТРЕБА НАМ СЕТ НАЦИОНАЛНИХ УЏБЕНИКА
НЕТАЧНО
Већ неко време се најављују национални уџбеници у огорченој, а пригодној патриотској реторици када треба доказати како смо ми најбољи, како не дозвољавамо да нам странци кроје капу. Погрешно је свако слово у оваквим наступима, погрешно и опасно.
Осим најаве да ће такви уџбеници изаћи, ми још не знамо њихове садржаје, нити је познат оквир, циљ је магловит. Сад знамо да ће се са овим књигама прво сусрести ученици млађих разреда и то са националном читанком, која треба, по речима надлежних, да негује дух народа, развија националну свест, упозна децу са тековинама нашег народа, традицијом и културом.
Када саслушамо овакву најаву, намеће се низ питања. Зашто нам је потребна нова читанка када и стара промовише исте вредности? Све наведено већ постоји у наставном плану и програму. Зашто јавност не зна ништа о структури тих читанки? Зашто је то тајна? Да ли је мотивација за овај подухват само патриотска или иза тога стоје и неки финансијски интереси? Осим тога, шта ће бити са старим читанкама? Хоћемо ли их спаљивати или користити да притиснемо обланде? Колико ће прописани оквир националног градива бити компатибилан са прописаним програмом за одређени предмет?
Наравно да је нашој деци потребно сазнање о себи, о народу коме припадају, култури и традицији. То је неоспорна чињеница. Али ово знање може бити само полаз ка вишем и дубљем сазнању у поимању нације. Нација није затворени простор. Паметни народи не граде зидове. Они своју децу уче традицији, уче их истини, али их подстичу да путују, да се крећу, да стичу могућност критичког мишљења, себе пореде са другима и на тај начин напредују. Наука и уметност су наднационалне вредности. Сваки други приступ је ментална клаустрофобија и квазипатриотизам. Наш национални интерес не сме бити орјентисан на простор окућнице, мора се ускладити са светом и сазнањем да нисмо једини, да нисмо само жртве, да нисмо увек у праву. Зато је идеја о националним уџбеницима, суштински, опасна прича којом се надлежни играју, а из ње избија немоћ да се питање наше деце суштински сагледа, да се реши шта је за њих добро и корисно, на који начин треба да уче и шта, на крају, и треба да уче, који је то оквир и где му је исходиште.
НА КРАЈУ
И тако долазимо до суштине проблема. Хоћемо за своју децу најбоље. Хоћемо да су образовани и школовани. Улажемо у то своју енергију, знање и новац. Не штедимо на патикама, телефонима, ранчевима, перницама. Али су нам уџбеници скупи. Нећемо да сагледамо корене проблема, не удубљујемо се. Сетимо се неправде тек када се новчаник почне тањити у септембру. И онда су нам криви школа и наставници.
Нама као народу треба само ред, правда и истина. Не национални уџбеници. Већ непоколебљиво уверење да је образовање највиши циљ према којем једно друштво треба да иде.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца