Данима гледамо објаве на интернету претрпане ђацима, а највише првацима.
Ово је прича о мамикама и „маминим првацима“.
Пишу их поносне мамике уз обавезно „Мамин првак!“ па онда емоџи планете, па катанчић, па пригодна слика. И све вас, више-мање, признали или не, то нервира.
Поред интернета иритантне су и уживо – морају да стоје ту, морају да се гурају, морају „само још нешто да кажу“ свом детету, морају да машу, морају да брину и морају да „ко да само њихово дете полази у школу“.
Штавише, исто као и „мој првак, мој цео свет“ постови, искакали су и они пуни хејта према овој врсти садржаја. „Јао, у реду, само је твоје дете кренуло у први, бокте мазо као у рат да иду, мош мислити!“ – и овакви су коментари били некако популарнији јер су тако неодољиво отресити, храбри и „заправо исказују став свих нас“.
Мој полазак у први разред био је један од најстреснијих догађаја које памтим. Један од оних којих се у детаљ сећаш и сваку емоцију, све у вези са њим памтиш и то не као лепу успомену. Несумњиво сам имала пуну подршку породице – нико ме није плашио школом и на пријем првака дошла сам са пуно наде да сада креће нешто баш супер.
А онда је кренула прозивка и распоређивање деце код различитих учитељица. Нас је петоро било из исте зграде и гле живота – сви су отишли код једног учитеља и то оног који је важио за највећу „легенду“ школе, сем мене. Ја сам сама припала оној једној најгорој која се последњи пут осмехнула пре 30-ак година и то случајно.
Била сам мршавица, ногице као штапићи, буљаве Стив Бушеми очи, а богами и иста фризуру. Мој други у „двоје по двоје“ био је Тибор – дечак који је исто као и ја ћутао, јер је био скроз сам и никог није знао. Девојчица иза ми се подсмехивала и рекла да личим на дечака, да је Тибор сиромашан, а она иза ње показивала је своју маму у групи мама које су стајале са стране и говорила како је њена најлепша од свих, а да је мама ове друге исто лепа, али не као њена.
Дрхтала сам и хтела да заплачем, Тиборови дланови су били хладни и знојави. Он се трудио да не гледа ка мамама. У другој колони моја најбоља другарица и наших троје другара из зграде смејали су се и радосно махали около. У том моменту сам била „најсамија“ од свих самих људи у целом „самограду“, на целом свету.
А онда сам видела њу, лепшу од свих, чак и од ове две баш јако лепе маме оних баш јако лепих девојчица – моју маму. Њене руке које машу, осмех и намиг били су онај неки сигнал са земље који је Марк Вотни ухватио после целих 97 солова проведених у самоћи, на Марсу.
Њен осмех ми је у том моменту значио цео свет са додатком катанчића – стајала је, сметала и гурала се да ми махне, да ми још нешто каже, да оде на живце. Није се трудила да буде кул и да не нервира друге. Трудила се најбоље што може да тај тако тежак и важан тренутак не траје ни сол дуже и хвала јој на томе. Је л’ нервирала? Наравно, као и све остале маме. Иду на живце, као да само оне имају прваке.
А прваци? Је л’ крећу у рат бокте па да мора да се труби около? Богами крећу. У главама се одвијају ратови са самим собом, страховима и несигурностима, са децом која у школу већ првог дана свечано доносе презир према јефтиној, половној гардероби, мамама које нису баш толико атрактивне, Тиборима чији су родитељи надничари и са судбином клетом што је све другаре распоредила у друга одељења. На Марсу је сурово.
Пре четири године била сам мама која је бодрила једно усамљено прваче које је држало свог Тибора за руку, а ове године друго. Обојица су стали у врсту без познатог лица у одељењу. Гурала сам се богами за све паре само да сигнал са земље Вотнију пошаљем што брже – онај цео свет није тај мој првак мош мислити, то је заблуда.
Цео свет је Земља у његовим очима, а она се види са тог Марса. Ситна је додуше, у маси, али се види. А на њој је екипа.
„Мој првак!“ је више од „Погледајте моје чедо и чујте како сам поносна“. Ове до зла бога иритантне жене узвикују, машу и гурају се, не себе ради, већ да макар, ако икако могу, учине да неке ногице што су ко штапићи не дрхте прејако. Ипак треба носити цео наш свет на њима.
Извор: 021.rs