– Kako bi interpretirao pročitani stih?
– Nikako.
– Šta je alegorija, objasni nam.
– Ne znam.
– Znaš li išta o bilo čemu?
– Nikad nisam razumeo poeziju, ne znam ništa, nemojte da me pitate, pustite me.
Foto: Canva
Otprilike ovako tekao je razgovor između mog učenika i mene pre nekoliko dana.
U trenu bila sam ljuta, kako on to odgovara na moja pitanja, ja sam profesor i autoritet, red je da se nešto kaže. I taman da izustim kritiku, zapalim barut još više, pogledala sam u oči svog učenika, pažljivo, bez reči, i videla – nesigurnost i strah. Videla sam nešto lepo, ljudsko, napad jer je možda tako naučio da se brani, ne znam.
Na tren prestala sam da govorim sa svima i nekoliko minuta razgovarala sam samo s njim o tome kako poezija, istina, nije za svakog, ali kako može da bude lekovita, jer je u njoj život sav.
Pred mojim očima počeo je da se topi njegov bunt, u pogledu se osetila mekoća, gledao je blago i nekoliko puta dobronamerno klimnuo glavom.
Vratila sam se odeljenju, bili su mirni i slušali razgovor, a onda smo se vratili i pesmi.
Moj učenik do kraja časa – možda prvi put dosad – bio je pažljiv i čitao je stihove u sebi.
Autor: Biljana Kovačević, profesor srpskog jezika i književnosti
Obično nije tako,obično nastavnik kaže :”sedi,jedan”,a posle se pitate što su deca takva kakva jesu Naravno,nije samo to razlog.Bilo bi veoma nezrelo upirati prstom,ali je tu i činjenica da su deca prepuštena sama sebi.Treba da menjamo i vreme u kojem živimo,ali i sami sebe da bi svima bilo bolje
Divno i poucno..zao mi je sto nema vise tqkvih primera..sto u skoli svog sina srecem nastavnike kojima ucenik”dize pritisak”..”iritira me njegov smeh”..besne,pune vikanja i prekora..ni malo price,radoati,opustenosti..jadna su deca kojima takve predaju,nadmene i nadobudne.Ovo je primer prqvog prosvetnog radnika koji voli decu i posao..valjda onima koji ne vole decu ..oni koje iritira deciji ameh kakqv god da jeste..dete moze da joj digne pritisak sto je proslo pored nje bez reci..valjda takvi nisu za skolu i treba ih isterati..ovakvi tekstovi samo pojavaju moju sigurnost da se prosveta mora ocistiti od onih kojima tu nije mesto.
Uglavnom smo zatrpani papirologijom i rijetko ko se sjeti da pogleda učenika u oči. Inače bi dosad već neki shvatili da se djeca brane od nas nastavnika na sve moguće načine. Meni je za to trebalo skoro 20 godina rada. I sada, hvala Bogu, napokon ostavljam oštre kritike i ironije i ulazim u učionicu sa molitvom: “Ne daj mi Gospode da bilo čim povrijedim dječicu tvoju” i sa dobrim raspoloženjem i čas matematike može da postane radost koja prekratko traje.
Kakva bajka. Neko nesto ne voli i za par minuta zavoli. Nestvarno
Hvala profesorki Biljani Kovačević na razumevanju,Vi ste pravi pedagog!Deci treba razumevanje, lepa reč, podrška!Deca su ranjiva bića,
mižda imaju problema u porodici,nisu sva deca psički jaka!BRAVO ZA PROFERKU!