Danima gledamo objave na internetu pretrpane đacima, a najviše prvacima.
Ovo je priča o mamikama i „maminim prvacima“.
Pišu ih ponosne mamike uz obavezno „Mamin prvak!“ pa onda emodži planete, pa katančić, pa prigodna slika. I sve vas, više-manje, priznali ili ne, to nervira.
Pored interneta iritantne su i uživo – moraju da stoje tu, moraju da se guraju, moraju „samo još nešto da kažu“ svom detetu, moraju da mašu, moraju da brinu i moraju da „ko da samo njihovo dete polazi u školu“.
Štaviše, isto kao i „moj prvak, moj ceo svet“ postovi, iskakali su i oni puni hejta prema ovoj vrsti sadržaja. „Jao, u redu, samo je tvoje dete krenulo u prvi, bokte mazo kao u rat da idu, moš misliti!“ – i ovakvi su komentari bili nekako popularniji jer su tako neodoljivo otresiti, hrabri i „zapravo iskazuju stav svih nas“.
Moj polazak u prvi razred bio je jedan od najstresnijih događaja koje pamtim. Jedan od onih kojih se u detalj sećaš i svaku emociju, sve u vezi sa njim pamtiš i to ne kao lepu uspomenu. Nesumnjivo sam imala punu podršku porodice – niko me nije plašio školom i na prijem prvaka došla sam sa puno nade da sada kreće nešto baš super.
A onda je krenula prozivka i raspoređivanje dece kod različitih učiteljica. Nas je petoro bilo iz iste zgrade i gle života – svi su otišli kod jednog učitelja i to onog koji je važio za najveću „legendu“ škole, sem mene. Ja sam sama pripala onoj jednoj najgoroj koja se poslednji put osmehnula pre 30-ak godina i to slučajno.
Bila sam mršavica, nogice kao štapići, buljave Stiv Bušemi oči, a bogami i ista frizuru. Moj drugi u „dvoje po dvoje“ bio je Tibor – dečak koji je isto kao i ja ćutao, jer je bio skroz sam i nikog nije znao. Devojčica iza mi se podsmehivala i rekla da ličim na dečaka, da je Tibor siromašan, a ona iza nje pokazivala je svoju mamu u grupi mama koje su stajale sa strane i govorila kako je njena najlepša od svih, a da je mama ove druge isto lepa, ali ne kao njena.
Drhtala sam i htela da zaplačem, Tiborovi dlanovi su bili hladni i znojavi. On se trudio da ne gleda ka mamama. U drugoj koloni moja najbolja drugarica i naših troje drugara iz zgrade smejali su se i radosno mahali okolo. U tom momentu sam bila „najsamija“ od svih samih ljudi u celom „samogradu“, na celom svetu.
A onda sam videla nju, lepšu od svih, čak i od ove dve baš jako lepe mame onih baš jako lepih devojčica – moju mamu. Njene ruke koje mašu, osmeh i namig bili su onaj neki signal sa zemlje koji je Mark Votni uhvatio posle celih 97 solova provedenih u samoći, na Marsu.
Njen osmeh mi je u tom momentu značio ceo svet sa dodatkom katančića – stajala je, smetala i gurala se da mi mahne, da mi još nešto kaže, da ode na živce. Nije se trudila da bude kul i da ne nervira druge. Trudila se najbolje što može da taj tako težak i važan trenutak ne traje ni sol duže i hvala joj na tome. Je l’ nervirala? Naravno, kao i sve ostale mame. Idu na živce, kao da samo one imaju prvake.
A prvaci? Je l’ kreću u rat bokte pa da mora da se trubi okolo? Bogami kreću. U glavama se odvijaju ratovi sa samim sobom, strahovima i nesigurnostima, sa decom koja u školu već prvog dana svečano donose prezir prema jeftinoj, polovnoj garderobi, mamama koje nisu baš toliko atraktivne, Tiborima čiji su roditelji nadničari i sa sudbinom kletom što je sve drugare rasporedila u druga odeljenja. Na Marsu je surovo.
Pre četiri godine bila sam mama koja je bodrila jedno usamljeno prvače koje je držalo svog Tibora za ruku, a ove godine drugo. Obojica su stali u vrstu bez poznatog lica u odeljenju. Gurala sam se bogami za sve pare samo da signal sa zemlje Votniju pošaljem što brže – onaj ceo svet nije taj moj prvak moš misliti, to je zabluda.
Ceo svet je Zemlja u njegovim očima, a ona se vidi sa tog Marsa. Sitna je doduše, u masi, ali se vidi. A na njoj je ekipa.
„Moj prvak!“ je više od „Pogledajte moje čedo i čujte kako sam ponosna“. Ove do zla boga iritantne žene uzvikuju, mašu i guraju se, ne sebe radi, već da makar, ako ikako mogu, učine da neke nogice što su ko štapići ne drhte prejako. Ipak treba nositi ceo naš svet na njima.
Izvor: 021.rs