„Say something I’m giving up on you…”
Био је ово први први септембар у мом животу да се ја нисам спремала за полазак у школу.
Рекла сам себи „то је само сад тако, зато што смо у изолацији, зато што не можемо отићи на посао и у вртић, биће боље кад се ствари врате у нормалу“.
Али ствари нису биле боље.
Нова нормала донела је само још више рада.
Одлазак на посао, плус подршка ученицима преко платформе.
Глупо ми је да вам пишем о томе како изгледа радни дан наставника, јер требало би ми барем три странице, а нико не би остао да то прочита до краја. Никога не занима како изгледа радни дан наставника док траје школска година. Сви само виде РАСПУСТ.
Знате ону фору, ако вам дам бели папир и на њему нацртам малу црну тачку, на питање:
„Шта овде видите?“, одговор је: „Малу црну тачку“.
Е то је распуст. Та мала црна тачка.
Када се прича о послу наставника, често се као једна од негативних страна наводи плата.
„А мале су плате и лекарима, па шта сад“.
То је тачно.
Али проблем је много дубљи од плате. Наставници се не третирају као и остали људи са завршеним факултетом.
Нико лекару неће поставити питање зашто је једном пацијенту дао 3мг неког лека, а другом пацијенту 5мг лека, иако болују од исте болести.
Лекар не троши своју плату да би куповао материјал, који му је потребан да би збринуо пацијенте.
Нико лекару неће рећи да је преписао лек X уместо лек Y, иако имају исто дејство, зато што добија повластице од произвођача, ако препише лек довољан број пута. (Ово је, успут речено, истина. Лекари који пропишу одређену количину неког лека, добијају као „награду“ од фармацеутских кућа путовања.)
У крајњем случају, нико од пацијената лекару неће измаћи столицу.
Наставницима се измиче столица.
Наставнике питају свакодневно да оправдају своје оцене.
Наставник од своје плате купује сав додатни материјал за наставу. То не финансира школа.
Од наставника се очекује да оправдају зашто су се одлучили за овај уџбеник, а не за онај који родитељи мисле да треба. „Сви су они подмићени, добили су хемијске и блокчиће од издавача, па су се за њих одлучили“.
Је л’ ви стварно мислите да наставници раде свој посао због хемијске и блокчића? Због цвећа за 8. март? Због распуста?
Наставници раде свој посао ЗБОГ ДЕЦЕ.
Наставници воле свој посао. Има изузетака, али они су ретки. Нико не остаје у просвети због плате, ни због распуста, ни због хемијске и блокчића. Људи, који воле да раде са децом, остају у школи због деце.
ЉУДИ.
Почните да размишљате о наставницима као о људима.
Наставник је особа, коју коментари „у нашим школама само идиоти раде, ово се не односи на тебе, али стварно ко све ради као наставник…“ и те како вређају. „Ја мислим да су сви досадни и незаинтересовани, немој се вређати, ово се не односи на тебе, али стварно не знам ко може по цео дан то да ради“ би сигурно увредило сваког ко се бави „……“ послом. Ставила сам тачкице, јер заиста не могу себи да дам за право, ни као пример да наведем реченицу, која исказује толико непоштовање, које као особа чујем за наставнике.
Ја сам наставник.
Престани да причаш лоше о мојим колегама и о мени.
Престани да причаш лоше о људима, који ти брину о деци.
Наставник није бебиситерка.
Наставник може позитивним примерима у великој мери да помогне у васпитању детета, али наставник не може исправити све пропусте у родитељском васпитању.
Наставник може покушати да пронађе адекватну методу учења за свако дете, али не може до бесмисла да се прилагођава сваком родитељском прохтеву.
Наставник није ту за родитеље. Ако имаш породични или лични проблем, назови пријатеља, назови психолога, постоје људи који треба и желе да се баве тиме. То није посао наставника.
Наставник је високо образована особа, која је способна за много тога, али одлучила је да јој је лепше да ради са децом, него било који други, финансијски исплативији посао.
Посао наставника је да на адекватан начин ПОМОГНЕ ДЕЦИ да савладају знања и вештине, која су им потребна за каснији живот.
А ако друштво не проналази начин да омогући наставнику да се својим послом бави на достојанствен начин, верујте да ће то митско створење „наставник“ пронаћи алтернативу. Зато је у школама толико тешко наћи замену за било који предмет…
“You’re the one that I love / And I’m saying goodbye”, пустила сам јако, јако гласно прошле године у јуну, док сам се возила дугим ненасељеним путем из школе.
И знате шта?
Не недостају ми ни распуст, ни хемијска, ни роковник, ни цвеће за 8. март (ај кен бај мајселф флаууурссс). Недостају ми с времена на време та моја „школска“ деца.
И онда пронађем један снимак мог сина из доба карантина, на ком он кука како му нисам дала плазму, јер одговарам на милион порука ученика и родитеља, па се подсетим да промена није била „само због плате“. У том моменту схватим да ми не недостаје ама баш ништа. Због деце сам остајала у школи и због деце, моје личне деце, сам из школе отишла.
„Ти мораш мени да помогнеш“.
Аутор: Сандра Жарковић