„Say something I’m giving up on you…”
Bio je ovo prvi prvi septembar u mom životu da se ja nisam spremala za polazak u školu.
Rekla sam sebi „to je samo sad tako, zato što smo u izolaciji, zato što ne možemo otići na posao i u vrtić, biće bolje kad se stvari vrate u normalu“.
Ali stvari nisu bile bolje.
Nova normala donela je samo još više rada.
Odlazak na posao, plus podrška učenicima preko platforme.
Glupo mi je da vam pišem o tome kako izgleda radni dan nastavnika, jer trebalo bi mi barem tri stranice, a niko ne bi ostao da to pročita do kraja. Nikoga ne zanima kako izgleda radni dan nastavnika dok traje školska godina. Svi samo vide RASPUST.
Znate onu foru, ako vam dam beli papir i na njemu nacrtam malu crnu tačku, na pitanje:
„Šta ovde vidite?“, odgovor je: „Malu crnu tačku“.
E to je raspust. Ta mala crna tačka.
Kada se priča o poslu nastavnika, često se kao jedna od negativnih strana navodi plata.
„A male su plate i lekarima, pa šta sad“.
To je tačno.
Ali problem je mnogo dublji od plate. Nastavnici se ne tretiraju kao i ostali ljudi sa završenim fakultetom.
Niko lekaru neće postaviti pitanje zašto je jednom pacijentu dao 3mg nekog leka, a drugom pacijentu 5mg leka, iako boluju od iste bolesti.
Lekar ne troši svoju platu da bi kupovao materijal, koji mu je potreban da bi zbrinuo pacijente.
Niko lekaru neće reći da je prepisao lek X umesto lek Y, iako imaju isto dejstvo, zato što dobija povlastice od proizvođača, ako prepiše lek dovoljan broj puta. (Ovo je, usput rečeno, istina. Lekari koji propišu određenu količinu nekog leka, dobijaju kao „nagradu“ od farmaceutskih kuća putovanja.)
U krajnjem slučaju, niko od pacijenata lekaru neće izmaći stolicu.
Nastavnicima se izmiče stolica.
Nastavnike pitaju svakodnevno da opravdaju svoje ocene.
Nastavnik od svoje plate kupuje sav dodatni materijal za nastavu. To ne finansira škola.
Od nastavnika se očekuje da opravdaju zašto su se odlučili za ovaj udžbenik, a ne za onaj koji roditelji misle da treba. „Svi su oni podmićeni, dobili su hemijske i blokčiće od izdavača, pa su se za njih odlučili“.
Je l’ vi stvarno mislite da nastavnici rade svoj posao zbog hemijske i blokčića? Zbog cveća za 8. mart? Zbog raspusta?
Nastavnici rade svoj posao ZBOG DECE.
Nastavnici vole svoj posao. Ima izuzetaka, ali oni su retki. Niko ne ostaje u prosveti zbog plate, ni zbog raspusta, ni zbog hemijske i blokčića. Ljudi, koji vole da rade sa decom, ostaju u školi zbog dece.
LJUDI.
Počnite da razmišljate o nastavnicima kao o ljudima.
Nastavnik je osoba, koju komentari „u našim školama samo idioti rade, ovo se ne odnosi na tebe, ali stvarno ko sve radi kao nastavnik…“ i te kako vređaju. „Ja mislim da su svi dosadni i nezainteresovani, nemoj se vređati, ovo se ne odnosi na tebe, ali stvarno ne znam ko može po ceo dan to da radi“ bi sigurno uvredilo svakog ko se bavi „……“ poslom. Stavila sam tačkice, jer zaista ne mogu sebi da dam za pravo, ni kao primer da navedem rečenicu, koja iskazuje toliko nepoštovanje, koje kao osoba čujem za nastavnike.
Ja sam nastavnik.
Prestani da pričaš loše o mojim kolegama i o meni.
Prestani da pričaš loše o ljudima, koji ti brinu o deci.
Nastavnik nije bebisiterka.
Nastavnik može pozitivnim primerima u velikoj meri da pomogne u vaspitanju deteta, ali nastavnik ne može ispraviti sve propuste u roditeljskom vaspitanju.
Nastavnik može pokušati da pronađe adekvatnu metodu učenja za svako dete, ali ne može do besmisla da se prilagođava svakom roditeljskom prohtevu.
Nastavnik nije tu za roditelje. Ako imaš porodični ili lični problem, nazovi prijatelja, nazovi psihologa, postoje ljudi koji treba i žele da se bave time. To nije posao nastavnika.
Nastavnik je visoko obrazovana osoba, koja je sposobna za mnogo toga, ali odlučila je da joj je lepše da radi sa decom, nego bilo koji drugi, finansijski isplativiji posao.
Posao nastavnika je da na adekvatan način POMOGNE DECI da savladaju znanja i veštine, koja su im potrebna za kasniji život.
A ako društvo ne pronalazi način da omogući nastavniku da se svojim poslom bavi na dostojanstven način, verujte da će to mitsko stvorenje „nastavnik“ pronaći alternativu. Zato je u školama toliko teško naći zamenu za bilo koji predmet…
“You’re the one that I love / And I’m saying goodbye”, pustila sam jako, jako glasno prošle godine u junu, dok sam se vozila dugim nenaseljenim putem iz škole.
I znate šta?
Ne nedostaju mi ni raspust, ni hemijska, ni rokovnik, ni cveće za 8. mart (aj ken baj majself flauuursss). Nedostaju mi s vremena na vreme ta moja „školska“ deca.
I onda pronađem jedan snimak mog sina iz doba karantina, na kom on kuka kako mu nisam dala plazmu, jer odgovaram na milion poruka učenika i roditelja, pa se podsetim da promena nije bila „samo zbog plate“. U tom momentu shvatim da mi ne nedostaje ama baš ništa. Zbog dece sam ostajala u školi i zbog dece, moje lične dece, sam iz škole otišla.
„Ti moraš meni da pomogneš“.
Autor: Sandra Žarković