Синови, изведите ове недеље своје мајке на кафу

13 маја, 2016

Прошлог четвртка говорио сам о норвешком писцу Кнаусгору у Миксеру. На ту трибину дошао сам након 24 сата пошто ми је лекар на ВМА, који је радио ултразвук, рекао да моја мама има метастазе и да следи крај. Причу о Кнаусгору започео сам Вајлдовом констатацијом о животу који копира уметност јер сам неколико дана пре ове трибине имао осећај да се налазим у последњем поглављу првог дела Моје борбе у којој он долази у посету оцу који се већ распада у сопственој кући која мирише на урин, старост и смрт. То исто, носио сам у ноздрвама, срцу, и у пола милиграма отечених капака од суза јер је моја мајка лежала у боловима током моје последње посете њеном стану. Била је тишина у њеној соби на Цераку. Само се чуо откуцај сата купљеног у кинеској радњи на Видиковцу.

У петак ујутру нисам имао храбрости да позовем лекаре и да се телефонски распитам о стању мајке. Знао сам и да би телеграм са могућом вешћу о њеној смрти отишао на породичну адресу на Цераку и да поштар неће имати коме да га уручи јер више не станујем тамо. Упутио сам се на ВМА. Када сам ушао кроз ротациона врата болнице, сачекао ме је тихо допирући звук песме “Where the wild roses grow” Ника Кејва и Кајли Миног, а у чијем споту је Кајли мртва. Знао сам да је то лош знак. Оставио сам ту песму да пузи ходницима чекаоница и нашао се у болничкој соби у којој сам дан пре тога затекао мајку у коми.
У њеном кревету је лежала непозната жена. Питао сам две старице из собе: “Да ли је моја мајка умрла?” Одговориле су: “Да, још јутрос, како вам нису јавили.” Нисам имао времена да им кажем да тај телеграм није имао ко да прими јер не станујем годинама на тој адреси. Обавестио сам супругу, родбину, колеге с посла. М. П. ми је написао у СМС-у да је човек млад док су му живи родитељи и да сам имао срећу да будем до данас млад.
Похрлио сам ка младости, ка насељу из детињства, солитерима преко пута Куће цвећа, у којем ме је мајка учила да ходам. Али нисам осећао ни своју младост, а ни њену смрт. Отишао сам до њеног стана на Цераку и погинуо од асоцијација. У дозеру са лековима у обележеним данима – преграде за понедељак и уторак биле су празне. Остали дани су били пуни лекова јер ју је у уторак одвела Хитна помоћ.
Ушао сам у њену спаваћу собу у којој смо последњи пут причали као породица и док нас је пратило тика-така кинеског сата, када би она, услед болова, престала да говори. Сада се, на више од 43.200 секунди од њене смрти, чула само секундара. Тај кинески сат надживео је власницу и остао једини живи створ у соби.
Слушао сам секунде и бројао шта сам све пропустио у животу са мојом мајком. Шта сам све пропустио да јој испричам, или нисам. Живот нас тера у галоп који откуцавају секундаре кинеских или швајцарских сатова. Небитно је. Углавном увек се сетимо на крају да смо могли још нешто рећи својим мајкама, али нисмо стигли.
Зато, синови, изведите ове недеље своје мајке на кафу. Мени већ после неколико дана од њене смрти фали бар две литре турске без шећера.
Бранко Росић
Извор: Недељник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Синови, изведите ове недеље своје мајке на кафу"

  1. Марија каже:

    Већ ми је мука од жалопојки синова који се сете кафе и имајке када она сконча као одбачени пас.До тад су попили потоке кафа са својим таштама.Ово је стота прича синова који се сете свега недореченог,неисказаног,неучињеног само кад чују да мајке више нема.За њих никад немају времена.Увек журе.Чему ово сад?Савет другима.Увек нас саветују они који су ствари омашили.Корачај дање својим животом.Мајке све опраштају.Само нек сте ви синови срећни.Нама мајкама како буде.
    Мајка двојице синова.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама