Моја унука често излази у двориште зграде да се игра са девојчицом која има извесне сметње у интелектуалном развоју. Саме су. Лепо се слажу. Нешто причају. Седе на клупици испред дворишта. Возе бицикл. Праве венчиће од цвећа.
Када изађем да их обиђем, сусретне ме комшиница. Чуди се како сам дозволила ово дружење. Када упитам зашто, она ми гласом илегалца објашњава чије је то дете, изводи народну медицинску анамнезу и све склоности тог детета. Гледам је као духа са седмог круга пакла, али ипак у себи зебем. Да ли поступам правилно? А онда се згрозим над самом собом. Покајана улазим у кућу и чекам расплет. Деца ће пресудити, кажем зидовима.
Увече унука долази и жали се што је мрак тако брзо пао. Док се невољно распрема, пита: „Могу ли и сутра да се играм са Јованом?“ Одахнем срећна јер постоји део света који је бољи од нас одраслих.
Том бољем свету нису потребни протоколи и семинари у вези са инклузијом. Они то имају у крви, али их свет касније збуни и пробуди у њима дух елитизма, мржње и пристрасности. Чим почне да им објашњава како постоје разлике које треба да уважавају. Чим почне да се заклиње како разлике треба поштовати. Јер деца не чују ушима. Они осећају душом. Осећају како их лажемо, како изговарамо оно у шта ни сами не верујемо.
Огорчено браним школу. Није она чаробни штапић који може све брљотине овог друштва поништити, изгланцати и направити пожељни модел.
Сећам се, затим, свих мојих ђака који су другачији, без обзира како, зашто и колико другачији. Неки су нестали, попили су их, потрошили, прогутали. Неки су успели. И сад им видим очи, стиснуте вилице, мале песнице када се бране од онога за шта нису криви. Гледам их како седе издвојено, стоје на одморима сами или у друштву сличних. Чујем одломке реченица родитеља оне друге деце који не дозвољавају да њихова деца деле клупу са овима јер… недостојно је објашњавати.
Тужно је чему су ме све они научили. Преко њих сам схватила каква је привилегија бити део већине. Код њих сам видела дубоку бол, несразмерну годинама и ничим заслужену, ону бол која те тера да се браниш од непознате силе, а нема ти помоћи. Тим сузама нема уточишта. Јер не постоји место у свету где ће да се излију. Оне се враћају у душу и пеку наново и још више.
Ти другачији су ми показали шта је истински страх, онај моменат када не знаш са ким смеш да проговориш, да ли смеш да се јавиш. Када те не чека подршка, већ презир, а не можеш бити бољи од себе, чак и кад си бољи од свих других. Страх од друштва, страх од глади, страх од повратка кући, стишани глас када изговараш име родитеља, када се правиш да не знаш које им је занимање, када кријеш где станујеш, када питаш има ли бесплатне ужине.
Другачији су ми показали каква је срећа када успеш, колико се тада плућа напуне слатким ваздухом, јер си успео упркос свему. Сећам се како смо се тада грлили. Не бучно, не нападно. Грлили смо се уздржано јер другачији знају да је успех само тренутак који тек треба бранити.
Има ли наде да ће сви моји другачији једном бити деца света, да им се неће мерити колорит, родословље, верска догма, модни тренд, моторика и способност рачунања? Или ће већинска матица својим уверењем на крају пребојити баш све што одступа од стандарда?
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца, a дужу верзију овог текста прочитајте ОВДЕ.