Moja unuka često izlazi u dvorište zgrade da se igra sa devojčicom koja ima izvesne smetnje u intelektualnom razvoju. Same su. Lepo se slažu. Nešto pričaju. Sede na klupici ispred dvorišta. Voze bicikl. Prave venčiće od cveća.
Kada izađem da ih obiđem, susretne me komšinica. Čudi se kako sam dozvolila ovo druženje. Kada upitam zašto, ona mi glasom ilegalca objašnjava čije je to dete, izvodi narodnu medicinsku anamnezu i sve sklonosti tog deteta. Gledam je kao duha sa sedmog kruga pakla, ali ipak u sebi zebem. Da li postupam pravilno? A onda se zgrozim nad samom sobom. Pokajana ulazim u kuću i čekam rasplet. Deca će presuditi, kažem zidovima.
Uveče unuka dolazi i žali se što je mrak tako brzo pao. Dok se nevoljno rasprema, pita: „Mogu li i sutra da se igram sa Jovanom?“ Odahnem srećna jer postoji deo sveta koji je bolji od nas odraslih.
Tom boljem svetu nisu potrebni protokoli i seminari u vezi sa inkluzijom. Oni to imaju u krvi, ali ih svet kasnije zbuni i probudi u njima duh elitizma, mržnje i pristrasnosti. Čim počne da im objašnjava kako postoje razlike koje treba da uvažavaju. Čim počne da se zaklinje kako razlike treba poštovati. Jer deca ne čuju ušima. Oni osećaju dušom. Osećaju kako ih lažemo, kako izgovaramo ono u šta ni sami ne verujemo.
Ogorčeno branim školu. Nije ona čarobni štapić koji može sve brljotine ovog društva poništiti, izglancati i napraviti poželjni model.
Sećam se, zatim, svih mojih đaka koji su drugačiji, bez obzira kako, zašto i koliko drugačiji. Neki su nestali, popili su ih, potrošili, progutali. Neki su uspeli. I sad im vidim oči, stisnute vilice, male pesnice kada se brane od onoga za šta nisu krivi. Gledam ih kako sede izdvojeno, stoje na odmorima sami ili u društvu sličnih. Čujem odlomke rečenica roditelja one druge dece koji ne dozvoljavaju da njihova deca dele klupu sa ovima jer… nedostojno je objašnjavati.
Tužno je čemu su me sve oni naučili. Preko njih sam shvatila kakva je privilegija biti deo većine. Kod njih sam videla duboku bol, nesrazmernu godinama i ničim zasluženu, onu bol koja te tera da se braniš od nepoznate sile, a nema ti pomoći. Tim suzama nema utočišta. Jer ne postoji mesto u svetu gde će da se izliju. One se vraćaju u dušu i peku nanovo i još više.
Ti drugačiji su mi pokazali šta je istinski strah, onaj momenat kada ne znaš sa kim smeš da progovoriš, da li smeš da se javiš. Kada te ne čeka podrška, već prezir, a ne možeš biti bolji od sebe, čak i kad si bolji od svih drugih. Strah od društva, strah od gladi, strah od povratka kući, stišani glas kada izgovaraš ime roditelja, kada se praviš da ne znaš koje im je zanimanje, kada kriješ gde stanuješ, kada pitaš ima li besplatne užine.
Drugačiji su mi pokazali kakva je sreća kada uspeš, koliko se tada pluća napune slatkim vazduhom, jer si uspeo uprkos svemu. Sećam se kako smo se tada grlili. Ne bučno, ne napadno. Grlili smo se uzdržano jer drugačiji znaju da je uspeh samo trenutak koji tek treba braniti.
Ima li nade da će svi moji drugačiji jednom biti deca sveta, da im se neće meriti kolorit, rodoslovlje, verska dogma, modni trend, motorika i sposobnost računanja? Ili će većinska matica svojim uverenjem na kraju prebojiti baš sve što odstupa od standarda?
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca, a dužu verziju ovog teksta pročitajte OVDE.