Нежно родитељство је, изгледа, фраза деценије и родитељски стил који полако узима примат. И то је, по дефиницији, добра ствар. Осим у случајевима када поверујемо да га морамо следити увек, без изузетка и не обазирући се на сопствене потребе и осећања.
Нежно родитељство подразумева да сте фокусирани на осећања своје деце и да покушавате да разумете оно што се крије иза њиховог понашања, уместо да само исправљате понашање. То је, заправо, антитеза ауторитарном стилу родитељства по ком су одгајане генерације сада већ одраслих људи.
Дакле, пре него да се фокусирате на исправљање понашања тако што ћете дете послати у ћошак или у своју собу да „мало размисли“ или га казнити, ако сте родитељ који бира нежно родитељство, ви ћете разумети емоционално стање које је до одређеног понашања довело. То, наравно, не значи да ћете неприкладно понашање дозволити, али казне, грдња и ескалација ситуације неће бити ваш избор. Сигурно да је свако ко се, макар мало, интересовао за овај метод родитељства и истрајао у примени неких савета, приметио да то, заправо, даје резултат.
Стварно даје. И на први поглед, то нежно родитељство делује као права звезда међу родитељским техникама. Па ко не жели да поштује осећања свог детета?!
Ипак, има нешто што многи заборављају… Упркос томе што у центар ставља емпатију и здраву комуникацију, нежно родитељство није увек нежно према мамама.
Нежно родитељство не брине о мамама и поставља нереална очеивања
Ако сте некад били део Фејзбук група које су посвећене нежном родитељству и позитивном одгоју, онда сте, сасвим сигурно, имали прилике да видите кроз шта пролазе маме које не одреагују онако како ови модели родитељства налажу и о томе потраже савет. Најчешће их дочекају поруке осуде или пасивне агресије где она, између редова, може да прочита да је за понашање детета заправо крива она сама. Јер није била мајка каква је детету потребна.
Ту су, век, преувеличана упозорења о томе какву ће трауму оставити на дете уколико подигне глас или га казни у немоћи. Таква да маме остају у уверењу да своје дете гурају у трауму и на пут неуспеха. Примера ради, ако дете пожурујете говорећи му да мора да се спреми за школу или да нема времена да седи на ноши толико дуго, ви нисте нежан родитељ. Обично ће вам рећи да се запитате зашто дете то ради и да ли је корен проблема можда у нечему што сте ви урадили.
Нежно родитељство потпуно игнорише реалан живот мајки
Узмимо за пример спремање за школу. Ако их не пожурујемо, постоји прилична шанса да ћемо закаснити на посао. Није да увек имамо времена да исту ствар поновимо 10 пута, све и да нам стрпљења не мањка. Да, треба се сагнути, погледати дете у очи и рећи му да је важно да се спреми брзо. Али то је дете! Док се окрене, оно ће заборавити шта смо испричали. И то не значи да смо лоши родитељи.
Деца нису мини-одрасли
И понекад ствари раде ирационално и без икакве логике, вођени само својим жељама. Понекад одбију да обују ципеле без неког дубљег разлога већ су се, ето, баш заиграли. Не зато што се иза тога крије дубља емоционална потреба. Понекад, тантруми су резултат неуслишених жеља. И сасвим је у реду, када то препознамо, да се не трудимо да копамо дубље већ да једноставно останемо доследни.
Према филозофији нежног родитељства, родитељи (и хајде да будемо отворени, кад кажемо родитељи, заправо мислимо мајке) су одговорни за то да на сваку дечју потребу реагују и уваже свако осећање. За лоше понашање се, готово без изузетка, сматра да је резултат стреса или анксиозности које дете има, опет, погађате кривоцом родитеља (читај: мајки).
Они који су стопостотно и без критичког размишљања посвећени теорији нежног родитељства не само да кривицу и одговорност за сва дечја понашања стављају на мајке, већ и реакције које мајке понекад имају представљају као велике родитељске промашаје.
Шта год да урадимо, погрешићемо.
Јесмо ли рекли детету да нас је повредило зато што је изговорило: „Мрзим те“? Готово је, сад од детета правимо особу која ће увек гледати да удовољи другима. А јесте ли рекли „браво, одлично!“ кад је дете нешто направило? Па грешка. Сад ће увек тражити потврду од других да је то што ради довољно добро. Неће развити унутрашњу мотивацију…
И где све то води?
Нежно родитељство се фокусира на емпатији према детету, али понекад пропушта емпатију детета према другима
Наравно да, као одрасли, треба да контролишемо и своје емоције и своја понашања. И наравно да не треба да кривимо децу за то што смо изгубили стрпљење или за нешто што осећамо. Али то не значи да треба да се претворимо у роботе без сопствених потреба и осећања или да игноришемо то да поступци наше деце и те како могу утицати на друге људе, укључујући и нас саме. Један део терета, одговорности за своје понашање морају да сносе и сами.
Да ме не схватите погрешно, ја сам више него ико за то да се о родитељству едукујемо. Не мислим да су наше баке знале најбоље. Нису и доста је величања њихових метода јер су већином стварно биле погрешне. Али, исто тако, потпуно је погрешно 100% времена размишљати о томе шта наше дете осећа, шта ми тим поводом треба да урадимо и како да не упропастимо своју децу. То је исцрпљујуће и није природно.
У свим тим покушајима да будемо боље и информисаније мајке, заборавиле смо да смо и људска бића. Не опраштамо себи јер свака грешка, мислимо, може бити траума за дете.
И, што је најпогрешније, престали смо да гледамо ширу слику. А то је – да ли је моје дете срећно и да ли се уз мене као родитеља осећа вољено?
Уместо тога, фокусирамо се на микроскопски поглед кроз дневне догађаје: Да ли сам упропастила дете јер сам му рекла да пожури?! Хоће ли имати трауму јер сам викнула да је доста гњаваже?
Е зато ћу ја, уместо да пратим строго све савете стручњака, бирати оне који су мојој породици по мери. И трудићу се да будем нежна не само према својој деци, него и према себи. Верујем да је то најбољи начин да одгајим самосталну, емпатичну, сигурну децу.