Годинама већ, можда и деценијама, српски образовни систем иде из реформе у реформу. Кад би се оне једна на другу надовезивале, допуњавале и образовање чиниле бољим и квалитетнијим, те и такве реформе би, сасвим сигурно, подржали и наставници и родитељи ђака. А вероватно и сами ђаци.
Међутим, понекад се чини да се ствари дешавају стихијски, а одлуке доносе на основу мишљења и искустава оних који нису много времена провели у учионици. Бар је то утисак који ћете стећи будете ли ушли у једну просечну зборницу у некој српској школи и са наставницима покренули тему образовних реформи.
Ипак, у ери интернет медија и друштвених мрежа, није и не би смело да буде проблем да они који имају богато искуство у непосредном раду с децом – кажу шта мисле. И кажу шта им је потребно. И шта их тишти. И шта је то што мора да се промени да би школа постала СРЕЋНО место.
Јер, будимо апсолутно искрени – школа која није срећно место, није добра школа.
Имајући на уму управо тај циљ и чињеницу да смо баш много пута од наших колега у учионици чули ту чувену реченицу „нас нико ништа не пита“, одлучили смо да покушамо да покренемо ствари. И да их питамо.
Зато смо и покренули рубрику „Ми вас питамо“ у оквиру које ће, у наредним недељама и месецима, наставници одговарати на сет питања која смо им поставили. На тај начин ће коначно добити прилику да се и њихов глас чује и да стигне до оних од којих наш образовни систем зависи.
Знање и искуство које поседују, а које им даје кредибилитет, многи наставници су и те како спремни да ставе у службу покретања неопходних промена.
Ми се надамо да ће имати ко и да их чује.
Први разговор који у овој рубрици обавили смо са Виолетом Кецман, професорком српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији. Можете га прочитати у наставку, а у недељама које долазе пратите и наше наредне интервјуе са наставницима, учитељима и васпитачима из свих делова наше земље.
Pokušavam ovo da sročim, a da bude što kraće. Majka sam devojčice koja je odličan đak, i ide u 7. razred. Došlo je do toga da ona istinski mrzi školu i ne želi u nju da ide. Traži sama načine da je završi online, vanredno. Zašto?! Pa, program je preobiman, nastavnici nepristupačni, ima i onih koji viču, jer su deca nesnosna, nevaspitana, a moje dete iako nije njoj upućeno, doživljava to emotivno. Školovanje ovde, mi liči na uguravanje dece u kalupe, gde se individualnost uopšte ne ceni. Zašto imaju 13-14 predmeta?! Trebalo bi da bude manje obaveznih i više izbornih. Na pragu smo da se iselimo samo zbog obrazovanja.
Poštovana gospođo,
U potpunosti se slažem sa Vama. Imam troje dece, slična iskustva. Nevolja je ta što sam i prosvetni radnik sa 23 godine radnog iskustva, mnogo nagrada, priznanja… Razočarana pre svega u svoje kolege „prosvetne“ radnike, a zatim u sistem i sve ostalo…
Дакле,
само да нађем времена (од обавеза) и крећем у акцију. Има толико тога…а имам и нешто предлога…ваљда сам компетентан након 25 година у просвети…
Preveliki je broj predmeta. Dobar deo toga bi se mogao izbaciti, a ostatak podeliti na obavezne i izborne predmete. Time bi se rasteretila deca i orijentisala se shodno svojim interesovanjima. Takođe, ukinula bih ovo besomučno ocenjivanje. Učenici su konstantno pod stresom a i mi ni ne stignemo da obradimo gradivo već motamo da jurimo da ih ocenimo i uklopimo se u raspored provera. Uvela bih, umesto toga, testiranja na kraju polugodišta.
Поштована,
на истом смо колосеку. О томе размишљам већ две деценије, дакле још од времена када ситуација није била ни налик садашњој.
Мислио сам да ће доћи до неке смислене реформе школства, али… изгледа да о томе нема ко да води рачуна. Надам се да ћу у скорије време наћи довољно времена да дам један смислен предлог, који се, наравно, може кориговати и надограђивати. Ово све што видимо око нас постаје бесмислено, јако иритантно и фрустрирајуће, а што доводи до многих ломова многих, док они код којих су и нож и погача не мрдају са мртве тачке.
Шта год да је потребно, избегните флоскулу „Срећно место“. Све идеје које таква формулација може да привуче, нужно су јефтине. Мени је, кад сам била ђак, импоновало то што ми школа пружа квалитетно образовање, што пред мене поставља тешко достижне циљеве, што од мене очекује увек само исправне моралне одлуке. Школа за коју се квалификујете и коју онда и завршите, темељно одређује ваш животни пут. Какво срећно место? Школа је озбиљан задатак чије те испуњавање унапређује и уздиже. Тај лични напредак је достигнуће које проистиче из образовања. Шта ли уопште значи срећно место? Испирање мозга.
Još jedna u beskonačnom nizu besmislica, „Happy Schools“. Obećanje da će neko pročitati što pišem(o), da će razmotriti ideje. Laž, mazanje očiju. No, nema veze, ne očekujem ništa drugo, ništa bolje od te laži.
Prvo, roditeljima nije mesto u školi.
Drugo, ukinuti ocenjivanje tokom školske godine i uvesti pisanu, usmenu i praktičnu proveru postignuća na kraju školske godine
Treće, smanjiti broj đaka u odeljenjima na 12- 20.
Četvrto, smanjiti broj predmeta, te ih podeliti na obavezne i izborne. Izbaciti Crkvu iz škole. Peto, zakonom zabraniti đacima nošenje i korišćenje mobilnih telefona u školama. Nastavnom kadru dodeliti službene telefone koji ostaju u školi nakon radnog vremena.
Šesto, omogućiti kvalitetno i obavezno stručno usavršavanje nastavnog kadra (plaćeno, podrazumeva se) koje se odvija tokom radne nedelje, a van radnog vremena, kako na nivou pedag.-psihol. izazova i predmeta koje predaju, tako i u pogledu IKT.
Sedmo, udžbenike bira nastavnik, nabavlja ih škola za svakog učenika ponaosob, a učenik je dužan da udžbenik vrati školi na kraju šk. god, neoštećen.
Ima toga još, bez brige.