Рубрика Ми ВАС питамо овог уторка богатија је за још један текст. Реч је о нашем разговору са учитељицом Маријом Бастић. Марија професор разредне наставе и педагошки саветник у ОШ „Јанко Веселиновић“. Ауторка је блога „Од лутке до знања” и истоименог акредитованог семинара намењеног учитељима и васпитачима. Добитница је награде „Најбољи едукатори Србије 2019”, Удружења „Живојин Мишић” и ауторка уџбеника Свет око нас 2 и Природa и друштвo 3 у издању ИК „Фреска”.
Марија има богато искуство у раду с децом и кроз свој свакодневни посао труди се да пронађе пут до сваког свог ученика, кроз комбинацију савремених и традиционалних метода наставе. Сама за себе каже да је наставник који се не уклапа у неку форму, већ ослушкује, мења, прилагођава свој начин рада.
Ево шта она каже какве су то промене потребне нашим школама.
Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
Дуго сам размишљала шта бих одговорила и како бих одговорила на ово питање. За мене школу не представљају зидови, лепе учионице, шарене завесе… за мене школу чине учитељи и наставници који раде у њој. Да би та школа била срећно место и учитељи и наставници треба да буду срећни и насмејани. Неискрена би било да кажем да не бих волела да радим у најсавременијим условима, у прелепој учионици с модерним наставним средствима. Ипак, важније од тога ми је да будем окружена колегама које воле свој посао, воле децу, које су стручњаци, које деле своја знања, искуства и умећа… Тада се ствара топла атмосфера која представља срећно место за учитеље и наставнике.
А деца? Шта је потребно да би они у школи били срећни?
Ово питање се надовезује на прво. Добар учитељ и наставник ће сваком детету својим радом, односом, позитивном атмосфером створити срећно место. Сматрам да су деца неисписане књиге које нашим односом, усмеравањем и примером можемо осликати и употпунити.
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
Себе не доживљавам као учитеља који се уклапа у неку форму. Увек радим онако како желим поштујући наставни план и програм. Ослушкујем своје ђаке и пружам им оно што им у том тренутку треба.
Волела бих да можемо да организујемо наставу у природи, излет, посету музеју, посету позоришту и биоскопу која ће бити бесплатна за све ученике. Живимо у граду који нам нуди све те могућности, али превисоке цене услуга агенције и превоза нам то ускраћују.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
Треба да кренемо од нас самих и како се понашамо једни према другима. Целокупна ситуација у држави нас је удаљила једне од других. И као учитељ и као родитељ сматрам да треба да кренемо да решавамо проблеме из наше саме околине. Не можемо да тражимо подршку од већих инстанци, ако на микро нивоу не решавамо проблеме. Данас су људи отуђени једни од других и зато је важно показати добру вољу, осмех и разумевање. Када почнемо да слушамо једни друге, почеће и проблеми да се решавају.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
Уф, тешко питање. Променила бих бројно стање деце у једном одељењу. Увела бих 5 часова недељно физичког васпитања, увела бих часове драмске игре и уметности. Смањила бих број уџбеника које деца користе у настави. Забранила бих коришћење мобилних телефона у школском дворишту и у просторијама школе!
А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?
Да бисмо причали о реформи потребно је да неко чује учитеље, јер сматрам да су они стуб просветног система. Реформисати неки систем није лак посао, али онај ко се бави реформом мора да буде из редова наставног кадра. У земљи у којој родитељи купују табле, фломастере, завесе, клима уређаје, лопте… треба озбиљно промислити шта је реформа и одакле кренути.