У форензици постоји супстанца која се зове луминол. Она се, у потрази за траговима крви, попрска по просторији у којој детективи претпостављају да се злочин одиграо и када се након неколико минута угаси светло, трагови крви бљеште као новогодишње лампице.
Чини ми се да је свака кризна ситуација врло поуздан луминол који ће одвојити жито од кукоља, храбре од уплашених, принципијелне од превртљивих, људе са интегритетом од оних других.
Као неко ко је младост и студентске дане проводио у сталним протестима налик на ове данас (у ситуацији која је, тешко је поверовати, још много гора од ове – имали смо распад земље, масовне мобилизације момака који нису били спремни да гину (иако „нисмо били у рату“), хиперинфлацију, санкције и на крају и бомбардовање), тешко ми је гледати младе људе двадесет првог века који пролазе то исто. Да ли су ови простори толико проклети да млади људи стално морају да траже правду на улицама?
Велику већину протеста током деведесетих су баш студенти покретали, без обзира на то да ли је у питању била блокада на Теразијама од свега неколико сати или вишемесечни протест свих факултета. Наравно, сваки факултет је имао професоре који су безрезервно стајали уз студенте, као и оне друге који су одржавали на власти режим који нас је довео до дна.
Са поменутим искуством са протеста, тврдим да овако масовна подршка студентима у свим еснафима никада није постојала. Нарочито се школе никада нису ни појединачно, а камоли масовно јавно ставиле уз студенте, ма колико протеста да је било (а било их је много). Ипак, ни средње, а камоли основне школе никада нису званично објавиле блокаду, сходно томе никада нису имале прилику да стану уз студенте и своје ђаке нити су родитељи могли да стану уз професоре, јер су школе радиле као да је све у најбољем реду.
Да не буде забуне и ако има оних који се не сећају, директори су, исто као и данас, постављани као најугледнији партијски послушници, тако да је под њиховим претњама све изгледало као имитација неког нормалног стања у периоду када ама баш ништа није било нормално.
Храброст у друштву данас личи на локомотиву која се врло тешко и споро покренула, али кад је коначно ухватила залет, више нико не може да је заустави. Но и даље има оних које је луминол открио као људе који се труде да одглуме нормално време и ситуацију где се ништа посебно не дешава. Има школа које, под паролом „деци је место у школи“ не схватају да је овде реч о једној много важнијој лекцији од једначина, кружења воде у природи, Немањића или слагања времена у енглеском.
И има оних других, који су потписали бланко отказе за случај да иједан њихов колега буде отпуштен, као у школи „Иво Андрић“ у Београду.
Можда неко ко ради у тој школи мисли да је то јединство и заједништво карактеристично за све школе и све установе, али није. Луминол нам је показао где јесте, а где се и даље чека да се „ова ситуација“ некако разреши па да сви брже-боље прелете на победничку страну (ко год био победник).
Уз дубоко поштовање професорима из школе „Иво Андрић“, оним мање храбрим професорима бих препоручила да свакако прочитају књигу „Послушност ауторитету“ Стенлија Милграма, како би у потпуности схватили опсену и превару која стоји иза реченице „Ја само радим свој посао“.
Јер, кад свако „одради свој посао“, остаје огледало у које се треба погледати.